KAKO JE ALEKSANDAR NEVSKI POSTAO SVETAC: Bio čuveni vojskovođa, oca mu otrovali, a grad spalili do temelja

„Bitka na ledu“ u kojoj je Aleksandar Nevski, ruski knez, pobedio vitezove Livonskog reda, smatra se prekretnicom u ruskoj istoriji.

Okruženi Rusima predvođenim Aleksandrom Nevskim, vitezovi Livonskog reda (autonomnog ogranka Tevtonskog reda), noseći teške metalne oklope, svojom težinom razbijaju led na jezeru i dave se. To je tradicionalna priča o Bici na ledu ali da li se zaista sve odigralo baš tako?

„Idite i recite svima u stranim zemljama da je Rusija živa. Neka nam bez straha dođu u posetu. Ali ako nam neko dođe sa mačem, od mača će poginuti. Ruska zemlja stoji i ostaće pri tome!“ – kaže Nevski u filmu snimljeom po ovom događaju, ali on nikada nije rekao ovako nešto u stvarnosti. Tih 1230-40-ih godina, kada se dogodila Bitka na ledu, ruske države još nije bilo. Aleksandar se zapravo borio na strani Novgorodske kneževine.

Krajem 1230-ih, ruske zemlje su bile opustošene mongolsko-tatarskom invazijom. Šveđani i vitezovi Livonskog i Tevtonskog reda želeli su da iskoriste ovaj period slabljenja, za napad na ruske zemlje. Godine 1240. vitezovi Livonskog reda su opsedali i zauzeli Izborsk i Pskov. Ali ljudi iz obližnje Novgorodske kneževine, u strahu da bi Livonci mogli da napadnu i njih, pozvali su moćnog kneza da ih zaštiti – Aleksandra Jaroslaviča (1221-1263), kasnije poznatog kao Aleksandar Nevski.

Godine 1240. Aleksandar i njegovi ratnici prvi put su naišli na nekoliko švedskih vojnih brodova na ušću reke Neve. Pozvavši snage iz Novgoroda i Ladoge, Aleksandar je pobedio Šveđane u takozvanoj bici na Nevi (jula 1240). Kasnije, počev od 15. veka, Aleksandar je zbog te bitke postao poznat u hronikama kao „Nevski“.

Pročitajte još

SUTRA SLAVIMO VELIKOG SVECA Ako je neko bolestan uradite OVO

15:44

USKORO SNEG? Meteorolog: "Očekuje nas ozbiljno pogoršanje"

08:13

POMAŽE BOG I 3 PRSTA: Smrt srpskog novinara i dalje misterija

19:47

Šta se krije iza fotografije Patrijarha Pavla u trolejbusu

11:54

Godine 1241. Aleksandar je došao u Novgorodsku oblast i sa svojom četom ratnika proterao Livonske vitezove iz ove oblasti. Godine 1242. vratio je Pskov, ubivši oko 70 vitezova. U aprilu 1242, Aleksandar je, predvodeći vojske Novgoroda i Vladimira, naišao na livonske vitezove kod Čudskog jezera na granici između savremene Rusije i Estonije. Prema savremenim istoričarima, na Livonskoj strani je bilo oko 40 vitezova, podpomognutih sa oko 150 pešadinaca, a na Aleksandrovoj oko 800 ratnika.

Legenda kaže da su se Aleksandar i njegovi ratnici borili sa vitezovima na površini zaleđenog jezera, led je napukao, a desetine vitezova se udavilo. Međutim, Livonska hronika navodi da su „mačevi zvonili, šlemovi bili sečeni, dok su ratnici sa obe strane padali na travu“, sugerišući da se bitka odigrala na čvrstom tlu. Ruska hronika tvrdi da su Rusi savladali Livonce i jurili ih skoro 7,5 km po zaleđenom jezeru, do suprotne obale. Verovatno su se neki vitezovi možda udavili tokom potere, ali za to ne postoje pisani dokazi.

Ruski izvori kažu da je u bici poginulo 400 Livonaca. Međutim, Livonska hronika kaže da je 20 vitezova ubijeno, a 6 zarobljeno od strane Rusa. Izvori su, međutim, prilično oskudni. Znamo samo da je Aleksandar pobedio u bici, održavši obećanje da će zaštititi Novgorodsku kneževinu od Tevtonskog i Livonskog reda.

Posle bitke, Livonski red je bio u defanzivi. Aleksandar je nastavio pohod. U isto vreme, 1246. godine, njegovog oca, vladimirskog kneza Jaroslava, Batu-kan, unuk DŽingis-kana, pozvao je u Karakorum, prestonicu tadašnjeg Mongolskog carstva, i tamo ga otrovao.

Aleksandar i njegov brat Andrej, po očevoj volji, nasledili su „ruske zemlje“ – Andrej je postao knez Vladimira, a Aleksandar knez Kijeva i Novgoroda. Međutim, Kijev, prestonica Kijevske Rusije, spaljen je do temelja tokom mongolske invazije i izgubio je svoj značaj. Aleksandar je ostao u Novgorodu.

Godine 1251. knez Andrej je pobegao zbog ozbiljnog sukoba sa mongolo-tatarima, a Aleksandar je postao veliki knez Vladimira – zapravo, najmoćniji knez ruskih zemalja u to vreme. Kao takav, morao je da komunicira i sarađuje sa mongolo-tatarima kako bi zaštitio svoj narod. Na primer, 1259. godine prisilio je Novgorodce da počnu da plaćaju danak mongolskim hanovima.

Godine 1263. Aleksandar se vraćao sa putovanja u Zlatnu Hordu, gde je pokušao da ubedi Berke Kana (Batu-kanovog brata i naslednika) da ne uzima Ruse u svoju vojsku. Na povratku Aleksandar se razboleo i umro. Najzanimljiviji deo njegove priče, međutim, dolazi nakon njegove smrti.

U Aleksandrovom testamentu postojao je važan detalj – on je svog najmlađeg sina Danila (1261-1303) darovao Moskovskom kneževinom, pa je Danil postao osnivač moskovske dinastije.

Godine 1547. Ivan Grozni je postao prvi car Moskovskog carstva. Iste godine je Ruska pravoslavna crkva proglasila Aleksandra Nevskog za sveca. To je učinjeno po nalogu Makarija, mitropolita moskovskog. Proslavljajući Aleksandra kao sveca u Moskvi, Makarije je stvarao ideološku versku osnovu za novu državu.

Takođe je bilo važno da je Moskva 1540-ih nastavila rat sa Livonskom konfederacijom. Imidž Aleksandra Nevskog kao prvog ruskog kneza koji je porazio Livonski red takođe je doprineo takvim ideološkim ciljevima.

O Aleksandrovom podvigu se ponovo govori početkom 18. veka, kada je Petar Veliki pobedio Švedsku u Velikom severnom ratu. Godine 1710, kada je rat još bio u punom jeku, Petar je naredio da se u Sankt Peterburgu podigne manastir Svetog Aleksandra Nevskog (kasnije Aleksandro-Nevska lavra). Petar ga je sagradio tamo gde je verovao da se bitka na Nevi odigrala 1240. (zapravo se odigrala 19 km od mesta Aleksandro-Nevske lavre).

Dve godine nakon proslave pobede nad Šveđanima, 1723. godine, Petar je naredio da se Aleksandrove mošti prenesu iz Vladimira u Sankt Peterburg, da se, kao simbol pobede Rusije nad Švedskom, čuvaju u Aleksandro-Nevskom manastiru.

Aleksandar je postao zaštitnik Sankt Peterburga, a Petar je namerno proglasio 30. avgust (po starom kalendaru) za svoj praznik - dan kada je potpisan Ništadski sporazum 1721. godine, čime je završen Veliki severni rat. Takođe je važno da se i sam Aleksandar zamonašio na samrti, kao što su to tradicionalno činili mnogi ruski knezovi.

Međutim, nakon što je Petar Veliki preneo mošti Nevskog u Sankt Peterburg, naredio je Ruskoj pravoslavnoj crkvi da se seća i slavi Aleksandra kao vojskovođu, a ne kao monaha. Od tog vremena, Aleksandar Nevski se smatra nebeskim pokroviteljem ruske vojske.

(rs.rbth.com)