Priča istinitu priču o Hačiku, vernom psu koji je nastavio da čeka svog gospodara na železničkoj stanici u Japanu dugo nakon njegove smrti.
Krem bela Akita Inu, rođena pre 100 godina, obeležena je u svemu, od knjiga preko filmova do kultne naučnofantastične serije Futurama. A kineska iteracija - treća nakon japanske verzije iz 1987. i Ričarda Gira u glavnoj ulozi 2009. - je hit na blagajnama.
FOTO: Profimedia
NJegova bronzana statua stoji ispred stanice Šibuja u Tokiju, gde je uzaludno čekao deceniju, od 1948. Statua je prvi put postavljena 1934. pre nego što je reciklirana za ratne napore tokom Drugog svetskog rata. Japanski školarci uče priču o Čuken Hačiku - ili odanom psu Hačiku - kao primer odanosti i vernosti.
Priča o Hačiku
Pročitajte još
Hačiko je rođen u novembru 1923. u gradu Odate u prefekturi Akita, prvobitnom domu Akita.
„Psi Akita su mirni, iskreni, inteligentni i hrabri i poslušni svojim gospodarima“, rekao je Eietsu Sakuraba, autor knjige za decu na engleskom jeziku o Hačiku. Japanska vlada ih je proglasila za nacionalnu ikonu 1931. godine.
Foto: Vikipedija
Godine kada je Hačiko rođen, Hidesaburo Ueno, poznati poljoprivredni profesor i ljubitelj pasa, zamolio je učenika da mu pronađe štene akite.
Ueno ga je nazvao Hači, ili osam na japanskom. Ko je počast koju dodeljuju Uenoovi učenici.
Ueno je vozom išao na posao nekoliko puta nedeljno. Do stanice Šibuja su ga pratila tri psa, uključujući Hačiko. Trio bi tada tamo čekao njegov povratak uveče.
Dana 21. maja 1925, Ueno, tada 53-godišnjak, umro je od cerebralnog krvarenja. Hačiko je bio sa njim samo 16 meseci.
„Dok su ljudi prisustvovali bdenju, Hači je namirisao doktora Ueno iz kuće i ušao u dnevnu sobu. Zavukao se ispod kovčega i odbio da se pomeri“, piše prof. Itoh.
Hačiko je proveo narednih nekoliko meseci sa različitim porodicama izvan Šibuje, ali je na kraju, u leto 1925. godine, završio sa Uenoovim baštovanom Kikusaburom Kobajašijem.
Vrativši se u oblast u kojoj je živeo njegov pokojni gospodar, Hačiko je ubrzo nastavio sa svakodnevnim putovanjem do stanice, bez obzira na kišu ili sunce.
„Uveče je Hači stajao na četiri noge na kapiji za prodaju karata i gledao svakog putnika kao da nekoga traži“, piše profesor Itoh. Zaposleni u stanici su ga u početku videli kao smetnju. Prodavci jakitori bi ga polivali vodom, a dečaci su ga maltretirali i udarali.
Foto: Vikipedija
Međutim, stekao je slavu širom zemlje nakon što je japanski dnevnik Tokio Asahi Šimbun pisao o njemu u oktobru 1932.
Stanica je svakog dana dobijala donacije u hrani za Hačika, dok su posetioci dolazili iz daljine da ga vide. O njemu su pisane pesme i haikui. Događaj prikupljanja sredstava 1934. za izradu njegove statue je navodno privukao gomilu od 3.000 ljudi.
Hačikova konačna smrt 8. marta 1935. dospela je na naslovne strane mnogih novina. Na njegovoj sahrani, budistički monasi su molili za njega, a dostojanstvenici su čitali hvalospeve. Hiljade su posetile njegovu statuu narednih dana.
Foto: Vikipedija
O Hačiku pisali su mnogi
„U retrospektivi, osećam da je znao da se dr Ueno neće vratiti, ali je nastavio da čeka – Hačiko nas je naučio vrednosti vere u nekoga“, napisao je Takeši Okamoto u novinskom članku 1982. Kao srednjoškolac, svakodnevno je viđao Hačiko na stanici.
Sećanje na Hačiko
Svake godine, 8. aprila, ispred stanice Šibuja održava se pomen Hačiku. NJegova statua je često ukrašena šalovima, kapama Deda Mraza i, nedavno, hirurškom maskom.
Neki od njegovih ostataka su sahranjeni na groblju Aoiama, zajedno sa Uenoom i Iaeom.
Foto: Vikipedija
NJegove statue su takođe postavljene u Odateu, Uenovom rodnom gradu Hisaju, na Univerzitetu u Tokiju i na Roud Ajlendu.
Da li će se najodaniji pas na svetu i dalje slaviti za vek od sada?
Profesorka Jano kaže da, jer veruje da „herojstvo Hačika“ nije definisano nijednim određenim periodom – već je vanvremensko.
Gospodin Sakuraba je podjednako optimističan. „Čak i 100 godina od sada, ova bezuslovna, odana ljubav će ostati nepromenjena, a priča o Hačiku će živeti zauvek.
BBC
