Доктор права
Право је студирао у Бечу, Прагу и Загребу. Током студија политички се ангажовао међу хрватском националном омладином. Након дипломирања, био је један од оснивача Хрватске напредне демократске странке (ХНДС), која је била део Хрватско-српске коалиције. Стекао је докторат из области права. Од 1907. живео је у Ђакову, где је радио као адвокат и политички деловао. У Загребу је 1909. је докторирао право, а 1913. је изабран за заступника у Хрватском сабору. Био је делегат у Парламенту Краљевине Угарске у Будимпешти. Борио се против германофилске политике и залагао се за јединство Хрвата и Срба, као и стварање југословенске државе.
Фото: Википедија
Формирао Демократску левицу
Приликом расцепа у Демократској странци, подржао је Љубу Давидовића и његову политику новог „народног споразума”, а након увођења Шестојануарске диктатуре, 1929. године, налазио се у опозицији. Активно се бавио адвокатуром и пред судом бранио многе познате комунисте. Био је друштвено активан и учествовао у раду Соколског друштва. Од 1935. залагао се за политику народног фронта и вршио политичку агитацију, због чега је 1938. искључен из странке. Потом је формирао сопствену групу Демократску левицу, која је сарађивала са левим земљорадницима, републиканцима и другим опозиционим странкама и групама, међу којима и илегалном Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), с обзиром да му је старији син Иво Лола био комуниста и секретар Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Од 1939. био је председник Друштва пријатеља СССР.
Фото: Википедија
Председник АВНОЈ-а
Након окупације Југославије, 1941. илегално је боравио у Београду до лета 1942. када се пребацио у Загреб, одакле је у јесен исте године отишао у Босну, где је ступио у партизане. Новембра 1942. на Првом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) изабран је за председника његовог Извршног одбора. Током 1943. учествовао је у борбама на Неретви и Сутјесци. Новембра 1943. на Другом заседању АВНОЈ-а изабран је за његовог председника. Августа 1945. постао је председник Председништва Привремене народне скупштине. Од јануара 1946. до јануара 1953. био је председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ (шеф државе). Био је члан Председништва Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ). Објавио је четири књиге Записа и три мемоарске књиге.
Остао без оба сина
У јесен 1943. страдала су оба Рибарева сина. Почетком октобра 1943. у борбама против четника код Колашина, као члан Политодела Четврте пролетерске црногорске бригаде, погинуо је Јурица Рибар. Крајем новембра 1943. приликом напада немачке авијације на авион, којим је требао да отпутује у Бари, погинуо је Лола Рибар. Погинуо је као несуђени шеф прве војне мисије НОВЈ при Савезничком штабу за Блиски исток. Вест о смрти синова Рибар је сазнао непосредно пред почетак Другог заседања АВНОЈ-а.
Фото: Википедија
Насеље названо по њему
Године 1961. повукао се из активне политике. Преминуо је 2. фебруара 1968. године у војној болници у Загребу. Сахрањен је на Мирогоју. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других одликовања, међу којима су два Ордена југословенске заставе са лентом. Орденом јунака социјалистичког рада одликован је 1961. године.
Прочитајте још
У Републици Србији његово име носе улице у Београду, Врању, Новом Саду и Ужицу. Насеље изграђено крајем 1980-их и почетком 1990-их на простору новобеоградских блокова 71 и 72, непосредно уз Улицу Ивана Рибара носи назив насеље Др Иван Рибар.
БОНУС ВИДЕО:
