Ипак, управо то је покушала да уради руска свемирска агенција Роскосмос 4. фебруара 1993. године.
Циљ пројекта названог Знамја (што на руском значи застава) није била злокобна завера за уцену света.
Његова утопијска сврха, како је водитељка Кејт Белингам објаснила у емисији ББЦ-ја Томорроw'с Wорлд пре лансирања, била је „да осветли арктичке градове у Сибиру током мрачних зимских месеци".
У суштини, огледало је требало да поново „укључи" Сунце за поларна подручја Русије након што падне ноћ.
Чак и данас ово делује као иновативан концепт, али идеја о коришћењу свемирских огледала за рефлектовање светлости на Земљину површину заправо није нова.
Прочитајте још
Још 1923. године, Херман Оберт, немачки физичар и инжењер кога многи сматрају зачетником ракетарства и астронаутике, предложио је то у његовом делу „Ракета у планетарни простор ".
Његова књига, заснована на његовој докторској дисертацији коју је Универзитет у Хајделбергу одбио као превише невероватну, математички је показала како би ракета могла да напусти Земљину орбиту.
Ова књига је такође разматрала могуће утицаје путовања у свемир на људско тело, начин лансирања сателита у орбиту и, што је кључно, концепт стварања мреже огромних подесивих конкавних огледала која би рефлектовала сунчеву светлост на одређене тачке на Земљи.
Оберт је закључио да би такво осветљење могло да помогне у спречавању катастрофа као што је бродолом Титаника 1912. године, или у спасавању преживелих.
Такође је спекулисао да би свемирска огледала могла да се користе за чишћење поморских путева топљењем санти леда или чак за манипулисање временским приликама на Земљи.
Ову идеју свемирских огледала поново су разматрали немачки физичари током Другог светског рата.
У нацистичком истраживачком центру за оружје у Хилерслебену, научници су радили на пројектовању застрашујућег рефлектујућег орбитирајућег оружја названог Сонненгеwехр или сунчани топ.
Фото: Профимедиа
Амерички недељник Тајм (Тиме) је 1945. године објавио да су заробљени немачки научници рекли америчким војним иследницима да је Сонненгеwехр замишљен да делује као зрак смрт, који би био способан да преусмери сунчеву светлост и запали градове или исуши воду из језера.
Упркос очигледном скептицизму америчких иследника коју показали док су преузимали техничке цртеже, немачки научници су веровали да би њихов сунчани топ могао да постане оперативан за 50 година, изјавио је тада новинарима пуковник Џон Кек, шеф савезничке техничке обавештајне службе.
А 70-их година 20. века, још један немачки ракетни инжењер Крафт Ерик се поново заинтересовао за овај концепт.
Ерик је током Другог светског рата био члан немачког тима који је радио на ракети В-2.
На крају рата, предао се Американцима и био је регрутован у оквиру тада тајне операције шифрованог назива Спајалица (Паперцлип), током које је 1.600 научника, инжењера и техничара који су се сматрали вредним заштићено од кривичног гоњења и тајно пребачено из Немачке у Сједињене Државе (САД) где им је омогућено да наставе њихов рад.
Ерик је постао део америчког свемирског програма и 70-их се поново посветио идеји свемирског огледала.
Он је 1978. године објавио рад у којем је детаљно описао како би џиновска орбитирајућа огледала могла да осветле небо ноћу, омогућавајући пољопривредницима да сеју и жању 24 сата дневно, и како би се сунчева светлост могла да буде усмерена на соларне панеле на Земљи, где би се по потреби претварала у електричну енергију.
Идеју је назвао Поwер Солетта.
Фото: Профимедиа
Ерик, који је од детињства био заљубљеник у свемирска путовања и дугогодишњи заговорник колонизације других планета, преминуо је 1984. године, не дочекавши остварење концепта Поwер Солетта.
Ипак, постхумно је остварио његову давну жељу да путује у свемир, јер су његови кремирани остаци послати у Земљину орбиту 1997. године, заједно са пепелом Џина Роденберија, творца телевизијске серије „Звездане стазе".
Америчка свемирска агенција НАСА је током 80-их више пута разматрала концепт производње соларне енергије помоћу орбитирајућег система огледала названог Соларес, али упркос интересовању владе, пројекат никада није успео да обезбеди средства за финансирање.
Међутим, у Русији је идеја соларних огледала пустила корене.
Пловидба свемиром
У то време, руски научник Владимир Сиромјатников истраживао је могућност да се велика рефлектујућа соларна једра причврсте за свемирску летелицу.
Сиромјатников је био пионир у развоју свемирске технологије.
Радио је на ракети Востоку, првој свемирској летелици са људском посадом, у којој је 1961. године совјетски космонаут Јуриј Гагарин отпутовао у свемир.
Такође је развио напредан систем за пристајање свемирских летелица, андрогино-периферни механизам за пристајање (АПАС).
Овај механизам је први пут употребљен у јулу 1975. године током Аполо-Сојуз тест пројекта, првог заједничког свемирског лета САД-а и Совјетског савеза (СССР) који су тада били у Хладном рату.
Фото: Профимедиа
Том приликом, амерички модул са тројицом астронаута успешно се спојио са совјетском ракетом-носачем Сојузом, у којој су била два космонаута.
Касније је АПАС коришћен за пристајање америчких шатлова на руску свемирску станицу Мир, а и данас се користи за спајање модула на Међународној свемирској станици (ИСС).
Сиромјатников је сматрао да би соларна једра, ако се причврсте за свемирску летелицу, могла да користе сунчеву енергију слично начину на који бродска једра користе ветар.
Ако би рефлектујућа једра била правилно нагнута, фотони, честице енергије које долазе са Сунца, могли би да се одбијају од њихове површине које су као огледала и нежно гурају летелицу кроз свемир, без употребе горива.
Међутим, после распада Совјетског Савеза у Русији је било тешко обезбедити средства за амбициозне свемирске пројекте, осим ако нису имали јасан економски циљ.
Зато је Сиромјатников одлучио да прилагоди његову замисао тој сврси.
Закључио је да би рефлектујућа соларна једра на летелици у орбити могла да делују као огледало, при чему би се погонски уређаји летелице користили за подешавање угла једара и одржавање синхронизације са положајем Сунца.
То огледало би могло да преусмери светлост на поларна подручја Русије, где су дани током зиме изузетно кратки, и тако осветли области прекривене тамом.
Додатна сунчева светлост могла би да продужи радни дан и повећа продуктивност пољопривредног земљишта.
Фото: Shutterstock
Такође је веровао да би додатна сунчева светлост могла да смањи трошкове електричне расвете и грејања у тим областима и побољша квалитет живота тамошњег становништва.
Испоставило се да је то идеја коју је влада била спремна да подржи.
Тако је, уз средства Конзорцијума свемирске регате, групе руских државних компанија и агенција, и под надзором руске космичке агенције Роскосмоса, Сиромјатников почео рад на пројекту свемирског огледала Знамје.
Први прототип, Знамја 1, никада није послат у свемир, већ је остао на Земљи ради испитивања и да омогући Сиромјатникову да отклони све техничке проблеме.
Први модел који је требало да уђе у орбиту био је Знамја 2.
Огледало је било направљено од танких листова алуминизоване полиестерске фолије, лаганог и високо рефлектујућег материјала за који се сматрало да је довољно чврст да издржи сурове услове у свемиру.
Пројектовано је тако да се рашири у осам делова и образује кружни облик из ротирајућег централног бубња, а да ту форму задржи захваљујући центрифугалној сили.
„Током лета рефлектор је чврсто умотан око тела летелице, а да би се отворио, летелица ће морати брзо да се ротира, присиљавајући га да се отвори попут кишобрана", објаснила је Кејт Белингам у ББЦ-јевој емисији 1992. године.
„Кључ је у томе што ће рефлектор, широк 20 метара, на овој висини моћи да ухвати сунчеве зраке који иначе не падају Земљу и да их рефлектује на мрачну страну наше планете".
Сиромјатников је планирао да лансира серију оваквих огледала, при чему би свака верзија имала веће огледало које би сагорело при повратку у атмосферу.
Руски инжењери би тако могли да проуче како се танке рефлектујуће површине огледала понашају у свемиру и да усаврше пројекат.
Коначни циљ био је лансирање трајног Знамја са огромним рефлектором ширине 200 метара.
Сјајније од Месечеве светлости
Крајњи циљ био је да се у свемиру постави мрежа од чак 36 ових огромних огледала, која би могла да се ротирају како би рефлектована светлост могла да остане усмерена ка истој тачки.
Један рефлектор би се користио за осветјење одређеног подручја.
„Током ведре ноћи, свемирски рефлектор могао би да осветли подручје величине фудбалског стадиона и тако уносе мало светлости у дуге зимске ноћи", рекла је Кејт Белингам.
Такође, више рефлектора могло би да усмери светлост на исту тачку да се повећа јачина осветљења или да заједно осветле шире подручје.
Процене су показивале да би комбинована мрежа свемирских огледала могла да рефлектује светлост 50 пута јачу од светлости Месеца и да осветли област пречника до 90 километара.
Пројекат је био спреман 27. октобра 1992. године и свемирска летелица без посаде Прогрес М-15 која је носила Знамју 2 лансирана је са космодрома Бајконура у Казахстану.
Након што се транспортна летелица спојила са руском свемирском станицом Миром, посада на њој је поставила бубањ са сложеним рефлектујућим соларним листовима на летелицу Прогрес.
Огледало Знамја 2 је првобитно требало да буде испитано крајем те године, али је одложено док је посада Мира спроводила тестове за друге предстојеће мисије.
Коначно, 4. фебруара 1993. године, били су спремни да спроведу план у дело.
Аутономна летелица Прогрес се одвојила од станице, а када је достигла удаљеност од око 150 метара од станице Мира, почела је да се ротира, отварајући огледало попут џиновског лепезе, које је ухватило сунчеве зраке и усмерило их ка Земљи.
Рефлектована светлост била је јачине отприлике једнаке оној са пуног Месеца и створила је светлосни круг пречника око пет километара на површини Земље.
Брзином од осам километара у секунди, светлосни сноп је пројурио од јужне Француске, преко Швајцарске, Немачке, и Пољске, све до западне Русије.
Посада на станици Миру успела је да види бледи светлосни сноп док је пролазио кроз Европу, а упркос томе што је већи део континента тог дана био прекривен облацима, неки људи на Земљи су пријавили да су га видели као бљесак светлости.
Након неколико сати, свемирско огледало је изашло из орбите и изгорело при поновном уласку у атмосферу изнад Канаде.
У Русији је експеримент Знамја 2 проглашен техничким успехом, али је такође указао на озбиљне проблеме пројекта.
Фото: Shutterstock
Рефлектована светлост била је далеко слабија него што се очекивало и превише распршена да би практично осветлила велику површину на Земљи.
Такође, одржавање стабилности огледала Знамје 2 у орбити показало се као проблем, а његов светлосни сноп се пребрзо кретао по површини Земље, што је ограничило могуће практичне примене.
Ипак, мисија је донела корисне податке и охрабрујуће резултате, па је Сиромјатников наставио да планира следећи експеримент - Знамју 2.5.
Овај пут, огледало је требало да има пречник од 25 метара и да рефлектује светлост јачине између пет и десет пута веће од светлости пуног Месеца, стварајући светлосни круг пречника осам километара.
Циљ је био да се правац рефлектоване светлости контролише тако да одређено подручје на Земљи буде осветљено неколико минута док Знамја 2.5 кружи око планете.
За експеримент од 24 сата изабрано је неколико градова у Европи, као и два града у Северној Америци, који би били обасјани сунчевим зрацима рефлектованим из свемира.
Сиромјатников је био охрабрен напретком који је остварио његов тим, а лансирање је планирано за октобар 1998. године.
„Ми смо пионири у овој области", рекао је он у јулу 1998. године за независне интернет новине на енглеском и руском језику Тхе Мосцоw Тимес.
„Ако експеримент прође по плану, намеравамо да у будућности пошаљемо десетине оваквих летелица у свемир за стално".
Дешавања на Земљи
Али још пре него што је Знамја 2.5 полетела, званичници руског свемирског програма почели су да примају притужбе.
Астрономи су се бринули да ће огледало загађивати ноћно небо светлом и да ће заслепљивати њихове телескопе и отежавати посматрање звезда.
Краљевско астрономско друштво је чак упутило протесно писмо директору Конзорцијума свемирске регате у вези са експериментом.
Еколози су такође изразили забринутост да би вештачко светло овог огледала могло да збуни животиње и биљке и омета дивљи свет и природне циклусе.
Упркос овим стрепњама, пројекат Знамја је привуако велику пажњу и изазвао узбуђење широм света.
„Размислите шта ће то значити за будућност човечанства", рекао је Сиромјатников за Тхе Мосцоw Тимес.
„Нема више рачуна за струју, нема више дугих, мрачних зима.
„Ово је озбиљан технолошки искорак".
И тако је лансирање Знамје 2.5 настављено према плану, и веће свемирско огледало било је спремно да се постави 5. фебруара 1999. године.
Мисија је праћена из Контролног центра у Москви.
У почетку је све ишло по плану; пресавијено свемирско огледало било је причвршћено на летелицу Прогрес, која се без проблема одвојила од станице Мира.
Успешно је заузела жћељену позицију ван свемирске станице, издата је наредба за паљење мотора летелице Прогреса и она је почела да се ротира да би се одмотала алуминијумска фолија огледала.
Нажалост, у исто време, грешком је послата додатна наредба Прогресу да избаци антену која се користи за комуникацију приликом пристајања.
Док се антена подизала, танки рефлектујући листови Знамје 2.5 су се брзо запетљали око ње.
Тим у Контролном центру мисије у Москви гледао је са неверицом снимке запетљаног огледала који су долазили са станице Мира, и избезумљено су давали наредбе да се антена увуче.
Међутим, до тог тренутка, неколико метара фолије већ се било обавило око ње, што је на неколико места оштетило огледало.
Схвативши да постоји опасност од даљег кидања рефлектујућих слојева, тим је престао да издаје наредбу за увлачење антене.
Сат времена касније покушано је да се огледало ослободи ротирањем летелице, али безуспешно.
Контролни центар мисије је покуњено признао да покидано и згужвано огледало Знамја 2.5 неће моћи да се размота, па је дозволио да падне на Земљу још увек спојено са летелицом Прогресом.
Сутрадан је изгорело у атмосфери изнад Тихог океана.
„Атмосфера овде је веома депресивна", рекао је тада за ББЦ Валериј Линдин, портпарол Контролног центра мисије у Москви.
Падом на Земљу није уништинено само огледало Знамја 2.5, већ и будућност Сиромјатниковог идеалистичког пројекта свемирског огледала.
Његова планирана верзија Знамја 3 са рефлектујућом површином од 70 метара, која је требало да буде лансирана 2001. године није успела да обезбеди потребна средства и никада није изграђена.
Сиромјатников, који је био широко признат као један од изузетних свемирских инжењера његове генерације, преминуо је 2006. године, а његови снови о соларним једрима и огледалима остали су неостварени.
„Неуспех је био посебно болан због огромног интересовања у свету за овај експеримент", рекао је Линдин за ББЦ 1999. године.
„Заборавили смо старо начело руског свемирског програма - да нешто прво урадимо, а тек онда да се похвалимо".
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
