Крвава серија почела је ујутру 26. фебруара 1986. године кад је на радном месту украо два пиштоља и аутоматску пушку са укупно 400 метака. Стражар Казнено-поправног завода из Зенице потом је кренуо у целодневни крвави пир током кога је убио деветоро људи.
Матић, који је тада имао 30 година, након крађе оружја упутио се у 80 километара удаљен Добој и позвао зета Душана Поповића (32) да дође код њега. После свађе Матић га је ударио пеглом у главу, потом га без свести умотао у ћебе, а онда испалио четири метка у њега.
Вратио се у Зеницу и ту ушао у такси Зорана Андријашевића (28) кога је такође успут убио и тело бацио у корито реке Босне. У кантини се потом нашао с колегом Аземом Ризвићем. Заједно су пошли у суседно село наводно код неких девојака, међутим, Матић га је, кад су изашли из града, убио хицем у главу. Узео му је пиштољ и тело оставио у аутомобилу.
Фото: Јутјуб принтскрин/DOSIJE BJ
У граду је поново сео у такси и затражио од возача да га вози у Винковце. Све време је држао руку испод сакоа па се таксисти учинио сумњив због чега је на пумпи замолио продавца да обавести полицију.
Патрола их је зауставила мало касније и затражила да отворе гепек. Матић је отворио ватру из два пиштоља и на месту убио милиционера Станоја Илића (33) док се други милиционер спасио чудом. Таксиста је побегао, а Матић се вратио у Зеницу и одатле возом отпутовао у Добој где је наставио масакр.
Прочитајте још
Ту се таксијем одвезао у село Доња Копривна код Модриче где је живела Смиљана Васиљевић (19). Јак и спретан, будући да је био мајстор каратеа, Матић је искористио ноћ и преко крова се попео на таван, а одатле спустио у шпајз. Прошао је прво једну, затим другу па трећу спаваћу собу и почео да пуца из својих пиштоља и аутоматске пушке.
Истрага је касније утврдила да је прво погинула Смиљана. Затим су убијени њен деда Милорад (68) и бака Смиља (62) па мајка Зорка (37). Сви су убијени на спавању, а једино је Смиљанин брат Милорад (18) покушао да побегне. Матић га је стигао пред вратима, дршком пиштоља га ударио у лице, а потом карате ударцем бацио на под. Затим га је убио једним метком. Од целе породице Васиљевић спасио се само отац Вељко јер је у том тренутку радио ноћну смену.
Матић се потом пешке упутио ка Добоју и успут у једном селу замолио да се одмори док му не дође аутобус. Уморан, одмах је заспао, а сељани до којих је дошао глас о масакру су га савладали.
У џепу су му нашли списак особа које је намеравао да убије. Поред зета, таксисте Андријашевића, колеге и породице Васиљевић на њему су била још два шефа из КПД и један чувар, али и Смиљанин дечко.
Лекари су касније вештачењем утврдили да је оболео од параноидне шизофреније.
Масовни убица је упућен у болницу Окружног затвора у Београду где је након три године од масакра дао први и једини интервју за документарац под називом "Трептачи свемира" редитеља Божидара Калезића.
- Себе доживљавам и као злочинца и као болесног човека. Више се осећам као болесни човек ипак. Често се сећам мојих жртава и мислим на њих, као да су ту око мене и крај мене, као да живим с њима још увек иако многе од тих мојих жртава нисам ни познавао, ни видио никада у животу, али доживљавам их сада као да смо стари знанци - рекао је Матић и додао:
- Да вам право кажем, ја сам имао халуцинације у облику гњида, да ме гњиде нападају па да сам се бранио од њих пуцањем из пиштоља. Те гњиге су биле на особама које сам убијао и скакале на мене и уједале ме. Ја сам се бранио од њих пуцањем из пиштоља, па су настрадале те невине жртве. Нисам мислио на те људе тада уопште, нисам могао да разазнам те појединости. Нису ми се замериле (жртве) у животу, нисам имао ништа против њих, то је све плод маште био и болесног ума - изјавио је Матић и наставио:
- Највише се сећам те моје девојке Смиљане и зета Душана, њих ми је најжалије. Не могу да бирам од њих девет која ми је најжалија жртва, али сви су ми као људи драги и свих ми је жао понаособ. Млади су, нису проживели живот.
У том тренутку, Матић се нада да ће у једном тренутку изаћи на слободу, можда чак и пре истека 20 година колико му је тада додељено као максимална казна, али сматра да је срећа што су га ухватили.
- Ја се надам да ћу изаћи након двадесетак година овде на лечењу. Да вам искрено кажем, не планирам када изађем неку породицу и то, то није фер од мене - да ја имам породицу, а људи које сам побио да немају. Имао сам код себе аутоматску пушку, два револвера и 400 метака, и сигурно да би пале још многе недужне жртве да ме нису ухватили. То је била срећа што су ме ухватили, јер могуће да ме касније не би ухватили живог - или бих се убио или би ме убили.
На крају разговора Матић открива да би много строжије пресудио некоме као што је он.
- Да се то догодило некоме другоме, ја бих му сигурно дао смртну казну, као што бих и себи пресудио, јер заслужио сам је у пуном смислу. Али, што је испало овако, ја заиста нисам крив, то су лекари одлучивали. Ја имам ту срећу што сам жив и поред тога шта сам учинио, и стварно је лепо бити жив па и ако имам ову скраћену слободу - закључио је у интервјуу Матић, који се недуго након тога у болници Окружног затвора у Београду обесио.
БОНУС ВИДЕО:
