Патријарх српски Павле одбијао је да венчава и учествује у обредима сахрана чак и највиших државних званичника. Исто се понашао и патријарх Герман, који је одбијао да венчава чак и пријатеље. За тако нешто имали су добар разлог.
Овај њихов став био је темељно везан за дубоко духовно уверење, које је Патријарх Павле усмерио на верност вери и скромност. Патријарх је све показивао делима. Мало је причао, а оно што је говорио и данас се радо препричава, са великим поштовањем.
Фото: Н.Фифић/Профимедиа
Он је био и остао највољенији српски патријарх, због своје смерности, скромности и безусловне оданости народу у тешким ситуацијама.
Разлог за праксу патријарха Павла да не учествује у обредима венчања и сахрана лежи у његовој филозофији о светости тих чинова. Патријарх Павле је сматрао да венчање и сахрана нису само друштвене церемоније, већ дубоко духовни обреди који подразумевају посебну одговорност и привилегију. У његовим очима, овакви обреди требали су бити резервисани за најузвишеније духовне заједнице, као што су краљевске и царске породице. Овај став био је утемељен у његовом уверењу да Црква не сме бити разводњена популизмом и политичком коректношћу.
Прочитајте још
Исто је применио и његов претходник, патријарх Герман, који је, попут Павла, одбијао да венчава и сахрањује, сматрајући да би се такви обреди требали поштовати као ретки и посебно значајни тренуци.
Фото: Н. Фифић
Младост патријарха Павла
Патријарх Павле рођен је 1914. године као Гојко Стојчевић у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца и веома рано је остао без родитеља. Имао је само три године када је бригу о њему преузела тетка, пошто му је отац умро од туберкулозе, од које је оболео у Америци. Убрзо је остао и без мајке, која је преминула рађајући дете новом супругу.
Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду, након чега је уписао богословију у Сарајеву, а потом и Богословски факултет у Београду. Занимљиво је да је упоредо студирао и медицину, али је стигао само до друге године... Као малом није му баш веронаука добро ишла, за разлику од математике и физике, али је породица веома утицала на њега, па је одлучио да треба да студира богословију.
Фотографија патријарха као студента
Ретуширана фотографија патријарха Павла, док је још био млади студент Богословског факултета, тридесетих година прошлог века, прави је раритет.
Фото: Н.Фифић
После периода искушеништва замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године и добио име Павле, а до 1955. у време борбе комуниста против цркве провео је у манастиру Рача. Потом је отишао у Атину на постдипломске студије. Тамо је био до 1957. када је изабран за епископа рашко-призренског. Као владика на Косову и Метохији провео је више од три деценије, и заједно је са народом трпео нападе и носио се са опасностима.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. И поред бројних обавеза увек је нашао начин да се додатно упосли. Кажу да је обављао и столарске, лимарске, електричарске, књиговезачке послове...
Патријарх Павле је остао упамћен не само као вођа Цркве, већ и као морална и духовна фигура која је живела онако како је говорила. На његову сахрану дошли су и млади и стари из читавог региона и света. По препоруци Светог архијерејског синода и жељи патријарха Павла, скоро сви дошли су без цвећа у рукама и многи су, уместо венаца, оставили прилог за наставак изградње Храма на Врачару.
У отвореном белом возилу ковчег је након опела из Храма, у спорој вожњи, превезен до манастира Раковица. Поред пута, један до другог Београђани су стајали у тишини да испрате патријарха на вечни починак.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО
