Рођен у скромним околностима у селу Клушино у Русији, Гагаринов животни пут од скромног детињства до светске славе инспиративан је пример храбрости, одлучности и научног напретка.
Јуриј Гагарин рођен је у селу Клушино, око 150 километара западно од Москве. Његов отац, Алексеј Иванович, био је столар, док је мајка, Ана Тимофејевна, радила на колхозу, односно колективном задружном пољопривредном газдинству у СССР-у.
Породица је живела једноставно, али током Другог светског рата, до краја 1942. године, немачке нацистичке снаге су окупирале њихово село, терајући породицу на живот у тешким условима. Постоји прича да је немачки официр обесио је Јуријевог млађег брата Бориса о дрво и оставио га да умре, али га је мајка спасила. Борис се од тога није потпуно опоравио, а неколико година касније је окончао себи живот вешањем.
Гагаринову мајку Ану немачки војник је тешко повредио косом, а отац Алексеј је претучен када је покушао да саботира млин у ком је радио и био је трајно онеспособљен. Цела породица је била протерани из свог дома, па су морали себи да ископају примитивно склониште да би преживели. Старији брат Валентин и сестра Зоја послати су у окупирану Пољску као робовска снага и нису се вратили све до краја рата.
Фото: Профимедиа
Упркос томе, Гагарин је показао интересовање за учење и технологију. Његов наставник математике и науке летео је у Совјетском ратном ваздухопловству за време рата, што је могло да остави јак утисак на Гагарина. После рата уписао је техничку школу у Саратову, где се први пут сусрео са летењем учланивши се у локални летачки клуб.
Прочитајте још
Пилотска каријера
Гагаринова страст за летењем довела је до тога да се 1955. упише у совјетску војну ваздухопловну школу у Оренбургу. Ту је и упознао Валентину Горјачеву, са којом се оженио 1957. године.
По завршетку школовања служио је као пилот борбеног авиона МиГ-15 у Северном војном округу, надомак норвешке границе, у мурманској области. Његове вештине и дисциплина су га издвојиле као кандидата за новоформирани совјетски свемирски програм.
Као одрастао човек, Гагарин је био висок само 1,57 m, што је било предност у малом кокпиту Востока. Добио је чин поручника 5. новембра 1957. године, а 6. новембра 1959. унапређен је у старијег поручника.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Године 1960. изабран је међу 20 пилота за обуку космонаута, а касније је због изузетних физичких и менталних способности постао један од шест финалиста.
Од 20 одабраних космонаута, само су Гагарин и Герман Титов ушли у најужи круг због својих изврсних учинака током обуке, као и због својих физичких особина, пошто није било много места у Востоку, а обојица су били ниски. Коначна одлука, донета у највишим нивоима Комунистичке партије Совјетског Савеза, можда је донесена због Гагариновог скромног порекла и веселе личности, насупрот Титову, који је био пореклом из средње класе. Тиме би совјетске власти показале да се у њиховој држави и обични сељак може надати да полети у свемир.
Сергеј Корољов, вођа совјетског свемирског програма, такође је имао утицаја на одлуку да Гагарин буде изабран за лет Востока-1. Наиме, када је избор сужен на Гагарина и Титова, Корољов их је спровео да виде капсулу која је припремана за лет. Том приликом, унутра је први ушао Титов, а затим Гагарин, који је пре уласка скинуо ципеле и блузу да не би оштетио нешто од опреме, што је на Корољова оставило јак утисак.
Историјски лет у свемир
Гагарин је 12. априла 1961. године ушао у историју као прва особа у свемиру. Лансиран је у свемирском броду Восток-1 са космодрома Бајконур у данашњем Казахстану. Лет је трајао 108 минута, током којих је Гагарин једном обишао Земљу на висини од око 327 километара. Његове познате речи, "Хајде да се возимо!" („Пошли смо!“), изговорено приликом полетања, постало је симбол почетка свемирског доба.
Пошто је постојала велика вероватноћа да мисија не успе и Гагарин погине, направљена су три саопштења за штампу, један у случају успеха и два у случају неуспеха. Контролори на земљи су тек након 25 минута установили да је достигао стабилну орбиту. Востоком-1 је управљано аутоматски, пошто медицинско особље и конструктори летелице нису били сигурни како ће људско биће реаговати на бестежинско стање, па су ручне контроле биле закључане како Гагарин не би сам управљао летелицом (шифра за откључавање контрола је била постављена у Восток-1 у случају да се деси нешто непредвиђено). Аутоматски систем је подесио Восток-1 у положај за укључивање повратних ракета отприлике након једног сата лета.
Ракете су се укључиле изнад западне обале Африке, близу Анголе, око 8.000 km од предвиђеног места за слетање и гореле су око 42 секунде. Због ограничења у погледу масе није било резервних ракета. Капсула је имала залихе за 10 дана које ће омогућити живот и природно опадање орбите у случају да ракете не одраде како је планирано.
Након паљења ракета за повратак, Вастоков модул са опремом је неочекивано свежњем жица остао привезан за капсулу за повратак. Две половине летелице је требало да се одвоје 10 секунди након гашења ракета за повратак, али се то није десило ни после 10 минута. Летелица се нагло окретала пре него што су жице изгореле и модул се наместио у погодну оријентацију за улазак.
Гагарин је искочио падобраном на висини од 7 km и без проблема се спустио на земљу. Како су правила Међународне аеронаутичке федерације захтевале да се пилот мора спустити са својом летелицом, Совјетски Савез је инсистирао да је Гагарин слетео Востоком и Међународна аеро-наутичка федерација је признала лет. Неколико година касније је откривено да је Гагарин искочио из Востока.
Гагарин је током лета унапређен у чин мајора.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Након слетања падобраном у Саратовску област, Гагарин је постао светски херој. Путовао је по Италији, Уједињеном Краљевству, Немачкој, Канади и Јапану да би промовисао совјетски успех. У чин потпуковника совјетског ваздухопловства је унапређен 12. јуна 1962, а 6. новембра 1963. добио је чин пуковника. Постао је члан Врховног совјета 1962. године.
Касније се вратио у Звездани град и радио на дизајну свемирске летелице која се могла користити више пута. На тим пројектима је радио 7 година.
Восток-1 остао је једини Гагариног лет у свемир. Био је резерва за лет Сојуз-1, током којег је космонаут и његов блиски пријатељ Владимир Комаров погинуо. Руководство СССР-а трајно је забранило Гагарину да лети у свемир, плашећи се за његову безбедност.
Живот после славе
Након свог историјског лета, Гагарин је добио бројне награде, укључујући и титулу Хероја Совјетског Савеза.
Постао је међународна икона, путујући по свету како би промовисао совјетске успехе у свемирском програму.
Упркос својој слави, наставио је да ради у свемирском програму, помажући у обуци нових космонаута. Такође се вратио летењу као пилот, што је на крају довело до његове трагичне смрти.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Смрт и наслеђе
Он је покушао је да се преквалификује у пилота ловца. На дан 27. марта 1968. Гагарин и његов инструктор Владимир Серјегин погинули су у паду МиГ-15УТИ током рутинског тренажног лета у близини Москве.
Није познато шта је изазвало пад, али је истрага из 1986. показало да је турбуленција настала када је пресретач Су-11 користио допунско сагоревање („форсаж”) могла да изазове да Гагаринов авион лети неконтролисано. Временски услови су такође били лоши, што је могло допринети немогућности да се Гагарин и инструктор исправе пре него што су пали.
У тренутку смрти имао је само 34 године.
У својој књизи „Две стране месеца“ (енгл. Two Sides of the Moon), Алексеј Леонов прича да је летео хеликоптером у тој области истог дана када је чуо два гласна праска у даљини. Његов закључак је да је авион Сухој (који је он идентификовао као Сухој Су-15) летео испод минималне дозвољене висине, без сазнања о томе због лоших временских услова, прошао је на 10 до 20 метара од Јуријевог и Серјегиновог авиона док је пробијао звучни зид. Турбуленција која је настала изазвала је неконтролисана окретања МиГ-а. Леонов верује да је први прасак који је чуо био од авиона који је пробијао звучни зид, а да је други од пада Гагариновог авиона
Нова теорија, коју је 2005. изнео првобитни истражитељ несреће, тврди да је претходни пилот или посада авиона случајно оставила отворену кабину, што је довело до губитка кисеоника, па Гагарин и Серјегин нису могли да управљају авионом.
Гагарин и Серјегин сахрањени су један до другог у зиду Кремља на Црвеном тргу.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Наслеђе
Осим његовог ниског раста од 1,57 m, једна од Гагаринових најуочљивијих својстава је био његов осмех. Многи су коментирали како је Гагаринов осмех привлачио пажњу публике на честим турнејама у којима је учествовао током неколико месеци након успешне мисије Восток-1.
Гагарин је исто тако зарадио репутацију способне јавне личности. Кад је посетио Манчестер у Уједињеном Краљевству, пљуштала је киша. Међутим, Гагарин је инсистирао да покретни кров аутомобила остане спуштен, да би маса обожавалаца могла да га види. Том приликом изјавио је: „Ако су сви ови људи дошли да ме поздраве и могу да стоје на киши, могу и ја.” Гагарин је одбио кишобран и наставио је да стоји у свом Бентлију са спуштеним кровом, тако да је бодрећа поворка могла да га види.
Сергеј Корољов, један од главних организатора током раних година Совјетског свемирског програма, касније је рекао да је Гагарин поседовао осмех „који је разведравао Хладни рат”.
Дан Гагариновог свемирског лета, 12. април, обележава се као посебан датум. Од 1962. године тај дан је прослављан у Совјетском Савезу и касније у Русији и другим пост-совјетским државама као Дан космонаутике. Од 2011. године тај дан су Уједињене нације прогласиле као Међународни дан људског свемирског лета.
Од 2001. године Јуријева ноћ се одржава као међународна прослава сваког 12. априла, ради обележавања прекретнице у истраживању свемира.
Бројне зграде и друга места на Земљи су именована по Гагарину. Центар за обуку космонаута у Звезданом граду у Русији носи његово име од 1969. године. Лансирна платформа у космодрому Бајконур, са које су Спутњик-1 и Восток-1 лансирани, је сад позната као „Гагаринов старт”. По њему се зову Гагарински рејон и град Гагарин у Русији. Једна од највећих новобеоградских улица носи његово име. Совјетска ваздухопловна академија је преименова у Гагаринову ваздухопловну академију 1968. године.
Гагарин је почаствован на Месецу од стране америчких астронаута. Њему је одао почаст Амерички свемирски програм током Аполо 11 мисије 1969. године, кад су астронаути Нил Армстронг и Баз Олдрин оставили комеморациону плакету на површини Месеца, на којој су исписана имена свих космонаута и астронаута који су до тог тренутка изгубили живот, укључујући Гагарина и Владимира Комарова. Године 1971, астронаути на мисији Аполо 15, Дејвид Скот и Џејмс Ирвин, оставили су Палог астронаута на њиховом месту слетања, као спомен свим америчким астронаутима и совјетским космонаутима који су преминули током Свемирске трке, са Јуријем Гагарином на списку међу 14 других.
По њему је званично назван кратер на даљој страни Месеца, пречника 265 км.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Совјетски Савез је издао комеморативне новчиће на 20. и 30. годишњицу Гагариновог лета: новчић од једне рубље (1981) и 3 рубље (1991). Године 2001, ради комеморисања 40. годишњице Гагариновог лета, серија од четири кованице са његовим ликом је издата у Русији: 2 рубље (бакар-никал), 3 рубље (сребро), 10 рубљи (месинг-бакар, никал), и 100 рубљи (сребро).
Године 2011, Русија је издала кованицу од 1.000 рубаља (злато) и од 3 рубље (сребро) да би се обележила 50. годишњица лета.
БОНУС ВИДЕО:
