Мете овог напада биле су зграде савезног и републичког МУП-а, које се налазе у густо насељеном центру града.
Чињеница која посебно леди крв у жилама јесте и да се зграда једног од највећих породилишта у земљи налази на само 200 метара од зграда које су биле мета НАТО бомбардовања. У ноћи 3. априла 1999. године стравичне детонације узнемириле су, вероватно заувек, 70 беба и њихових мама.
- Биле су три јаке детонације, јако близу! Прво смо евакуисали бебе, којих имамо око 70, исто толико и порођених жена и оних које су данас оперисане.
Тако да смо евакуисали све пацијенте у склониште, да будемо сигурни... - рекла је тада докторка Мирослава Первулов, дежурна докторка у ноћи 3. априла 1999. године, јављала је тада РТВ Политика.
Фото: Јутјуб принтскрин/ArhiVid
За исти медиј говорила је и Данијела Матијашевић, жена која се породила свега сат времена пре првих експлозија.
Прочитајте још
Фото: Јутјуб принтскрин/ArhiVid
- Прво нисам могла да верујем да се то дешава. Захваљујући овим дивним људима (лекарима) и медицинским сестрама све је у најбољем реду - рекла је Данијела.
Фото: Јутјуб принтскрин/ArhiVid
У неверици је била и главна сестра Гордана Тасић која је истакла
- Прво не могу да верујем да се то догодило... да се гађају зграде толико близу наше клинике, нашег породилишта... Само смо се бојали за децу. Ако верују у Бога - нека престану - рекла је Гордана.
Фото: Јутјуб принтскрин/ArhiVid
Подсетимо, НАТО агресија на Савезну Републику Југославију трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО после бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
Државе чланице НАТО су пробале да добију одобрење од Савета безбедности Уједињених нација за војну интервенцију, али су се тиме успротивиле Кина и Русија, које су наговестиле да ће ставити вето на такву меру. Као резултат тога НАТО је започео акцију без одобрења УН, а као разлог је навео да је у питању хуманитарна интервенција.
Повеља УН забрањује употребу силе осим у случају одлуке Савета безбедности или самоодбране од напада у складу са Главом VII при чему ни један ни други услов нису били испуњени у овом случају.
Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
Фото: И. Маринковић
НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СР Југославији да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од тридесет до сто милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. Незванично се процењује да је погинуло између 1200 и 4000 цивила и да је рањено више од 12.000 лица. Током рата са Косова и Метохије је избегло више хиљада Албанаца. Напади су прекинути 10. јуна после потписивања војно-техничког споразума у Куманову о повлачењу Војске Југословије и српске полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој СР Југославија задржава суверенитет над Косовом и Метохијом с тим да покрајина постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и другог неалбанског становништва. Рачунајући овај и протекле ратове током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи.
Процене о губицима НАТО веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио.
Незваничне процене наводе знатно већи број (до око сто летелица различитих типова).