Син Кариона Мисирца који се замонашио у Скиту. Достигао је огромно смирење и врлине, па му је и дању и ноћи срце било испуњено благошћу. Био је млађи од многих стараца и очева у Скиту, али је достигао такве врлине да су и старији желели да уче од њега.
Једном га је упитао Св. Макарије: Реци ми, шта је посао монаха? Захарије му је одговорип: Зар мене питаш, оче? На то му ава Макарије одговори: Да, чедо Захарије, јер ме неко у души потстиче да те то упитам. Захарија рече: По моме мишљењу, оче, посао је монаха - приморавати себе на све за повести Божје.
Фото: Википедија
Једном приликом аве Мојсије упита Захарију: Реци ми, шта да радим? Чувши то, Захарија се баци пред ноге аве Мојсију, говорећи: Ти мене питаш, оче? Старац му рече тад: Веруј ми, чедо, видех Духа Светог где сиђе на тебе, и то ме принуди да те питам. Тада Захарија скиде свој кукуљ/камилавку (тј. монашку капу), баци је под ноге и , пошто је изгазио, рече: Ако човек не смрви себе овако, не може бити монах! - Његов отац, ава Карион, говорио је: Ја сам многе трудове и подвиге поднео, веће од трудова сина мог Захарије, али нисам достигао ту духовну меру као он због његовог смирења и ћутања.
Када преподобни Захарија беше на самрти, упита га споменути аве Мојсије: Шта видиш? Захарија му одговори: Није ли боље, оче, да човек ћути? На то аве Мојсије одговори: Да, чедо, боље је, зато и ћути. У тренутку његове смрти, ава Исидор, који је седео поред њега поред њега, погледавши у небо, рече: Радуј се, чедо моје, Захарија, јер ти се отворише врата небеског царства.
Прочитајте још
Тропар (глас 4)
Данас је почетак васељенске радости, да запевамо претпразничко откривење, јер ево Гаврило долази, носећи Ђеви благовест и кличе Јој: Радуј се, благодатна, Господ је с Тобом!
Шта човеку вреди. Ти Господе, рече. Да сва свет пространи у својину стече, Када мора данас ил’ сутра умасти. А стечено благо њега надживети! Шта вреди да круну он на главу стави Кад је иза себе мора да остави! Шта му вреди злато и хрпа од сребра Кад прорасте трава кроз суха му ребра! Шта помаже свила, бисер и јестива. Кад га сунце више не сагледа жива! Изгуби ли душу, шта му свет помаже? Тел'о му без душе у гроб се полаже. Тело му и душа, обоје умрли. Свако својим путем своме гробу хрли. Два мртваца тада људи сахрањују, Ни за једним од њих горко не тугују. О нек чува душу ко разума има, Опомену јасну Ти си дао свима. Душа је једино што се може спасти. Све друго у свету – и свет хе пропасти. О Господе драги, кад Твој савет знамо. Још и силу Твоју и помоћ требамо. О помози, блаже, нашој грешној души, Дим сујете светске да је не угуши.
БОНУС ВИДЕО:
