Sin Kariona Misirca koji se zamonašio u Skitu. Dostigao je ogromno smirenje i vrline, pa mu je i danju i noći srce bilo ispunjeno blagošću. Bio je mlađi od mnogih staraca i očeva u Skitu, ali je dostigao takve vrline da su i stariji želeli da uče od njega.
Jednom ga je upitao Sv. Makarije: Reci mi, šta je posao monaha? Zaharije mu je odgovorip: Zar mene pitaš, oče? Na to mu ava Makarije odgovori: Da, čedo Zaharije, jer me neko u duši potstiče da te to upitam. Zaharija reče: Po mome mišljenju, oče, posao je monaha - primoravati sebe na sve za povesti Božje.
Foto: Vikipedija
Jednom prilikom ave Mojsije upita Zahariju: Reci mi, šta da radim? Čuvši to, Zaharija se baci pred noge ave Mojsiju, govoreći: Ti mene pitaš, oče? Starac mu reče tad: Veruj mi, čedo, videh Duha Svetog gde siđe na tebe, i to me prinudi da te pitam. Tada Zaharija skide svoj kukulj/kamilavku (tj. monašku kapu), baci je pod noge i , pošto je izgazio, reče: Ako čovek ne smrvi sebe ovako, ne može biti monah! - NJegov otac, ava Karion, govorio je: Ja sam mnoge trudove i podvige podneo, veće od trudova sina mog Zaharije, ali nisam dostigao tu duhovnu meru kao on zbog njegovog smirenja i ćutanja.
Kada prepodobni Zaharija beše na samrti, upita ga spomenuti ave Mojsije: Šta vidiš? Zaharija mu odgovori: Nije li bolje, oče, da čovek ćuti? Na to ave Mojsije odgovori: Da, čedo, bolje je, zato i ćuti. U trenutku njegove smrti, ava Isidor, koji je sedeo pored njega pored njega, pogledavši u nebo, reče: Raduj se, čedo moje, Zaharija, jer ti se otvoriše vrata nebeskog carstva.
Pročitajte još
Tropar (glas 4)
Danas je početak vaseljenske radosti, da zapevamo pretprazničko otkrivenje, jer evo Gavrilo dolazi, noseći Đevi blagovest i kliče Joj: Raduj se, blagodatna, Gospod je s Tobom!
Šta čoveku vredi. Ti Gospode, reče. Da sva svet prostrani u svojinu steče, Kada mora danas il’ sutra umasti. A stečeno blago njega nadživeti! Šta vredi da krunu on na glavu stavi Kad je iza sebe mora da ostavi! Šta mu vredi zlato i hrpa od srebra Kad proraste trava kroz suha mu rebra! Šta pomaže svila, biser i jestiva. Kad ga sunce više ne sagleda živa! Izgubi li dušu, šta mu svet pomaže? Tel'o mu bez duše u grob se polaže. Telo mu i duša, oboje umrli. Svako svojim putem svome grobu hrli. Dva mrtvaca tada ljudi sahranjuju, Ni za jednim od njih gorko ne tuguju. O nek čuva dušu ko razuma ima, Opomenu jasnu Ti si dao svima. Duša je jedino što se može spasti. Sve drugo u svetu – i svet he propasti. O Gospode dragi, kad Tvoj savet znamo. Još i silu Tvoju i pomoć trebamo. O pomozi, blaže, našoj grešnoj duši, Dim sujete svetske da je ne uguši.
BONUS VIDEO:
