Мало више од месец дана раније, на седници Крунског савета, 6. марта 1941. године, дошло је до судбоносног избора између пакта и рата.
Министар спољних послова Краљевине Југославије Александар Цинцар-Марковић изнео је став да је једина алтернатива рату потписивање Тројног пакта, с тим што би се Хитлеру могло поставити неки услови:
- да гарантује суверенитет и интегритет Југославије;
- да неће тражити војну помоћ и пролаз трупа;
- да ће узети у обзир интерес Југославији за Солун у новом европском покрету.
Приликом гласања, сви су се сложили да се пакт прихвати уз одређене услове.
Дана 25. марта 1941. године председник Владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковића и немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп у дворцу Белведерe у Бечу потписују протокол о приступању Југославије Тројном пакту.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Два дана касније, 27. марта група југословенских официра извела је војни удар након масовног протеста у Београду, и уз британску подршку збацила Владу и Намесништво, ухапсила Драгишу Цветковића, Александра Цинцар-Марковића и остале министре, а малолетног краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт.
Прочитајте још
Фото: Википедија/Јавно власништво
После војног удара 27. марта председник Владе Драгиша Цветковић и министар Цинцар-Марковић ухапшени су, а Цинцар Марковић је интерниран у Брус.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Рано ујутру, 6. априла 1941. године Немачка је без објаве рата напала Југославију. Град је тог и следећег дана тешко бомбардован од стране немачке авијације и убијено је на хиљаде људи.
Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге.
Цинцар-Марковић је истог дана отишао за Сарајево. На Палама га је пронашао генерал Данило Калафатовић где му је изложио тешку ситуацију у којој се налазе народ и војска. У време када су чланови пучистичке владе спремали да из Никшића напусте земљу, генерал Калафатовић је морао да пристане на безусловну капитулацију. Калафатовић је после дугог и напорног убеђивања успео да приволи Александра Цинцар-Марковића на преговоре са Немцима.
Београд је окупиран 12. априла, а сремска предграђа су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе. Одмах по окупацији Београд је постао центар окупационе власти у Србији. У граду су гормирани логори, Бањица и Сајмиште, кроз које је прошло око 450.000 људи, а стрељано је преко 70.000 затвореника.
Фото: Профимедиа
Три дана касније, 15. априла 1941. године, опуномоћеници Врховне команде југословенске владе, бивши министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић, потписали су у згради чехословачког посланства у Београду, акт о капитулацији оружаних снага Краљевине Југославије, који им је издиктирао немачки командант, генерал Максимилијан фон Вајкс.
Нацистичка Немачка је наметнуо безусловну, потпуну, неограничену капитулацију; војска Југославије (само Срби и Словенци) је одведена у заробљеништво, формиране су злочиначка Независна држава Хрватска и Велика Албанија, а Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска, поделиле су остатак територије.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Том приликом, Југословенска ратна флота припала је Италији, изузев једне подморнице и две моторне торпиљерке које су умакле и разарача "Загреб" који су успели да потопе поручници бојног брода Милан Спасић и Сергеј Машера у Боки.
Током читавог рата у Београду је постојао јак покрет отпора, који је вршио саботаже и диверзије, а неколико хиљада Београђана је отишло у партизанске одреде који су дејствовали у околини Београда. Београд је 16. и 17. априла 1944. године, доживео још једно бомбардовање, савезничко, у којем је погинуло око 1.200 грађана.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама, јединице НОВ Југославије и Црвене армије.
Ослобођењем Београда окончана је 1287 дана дуга немачка окупација главног града Југославије. Београд је по ослобођењу постао војни, политички и административни центар и седиште владе нове, друге Југославије.
Јединицама НОВЈ командовао је генерал-лајтант Пеко Дапчевић, народни херој, а јединицама Црвене армије генерал Владимир Иванович Жданов. Београд је (уз деломично Париз) био једини главни град у Европи у чијем је ослобађању са армијама великих антифашистичких сила равноправно учествовала регуларна национална војска, Народно ослободилачка војска Југославије.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Због хероизма својих грађана, као и жртава које су поднели, град Београд је 20. октобра 1974. године одликован Орденом народног хероја.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Иначе, Драгиша Цветковић, последњи премијер Краљевине Југославије, из родног Ниша, у ком је више пута био градоначелник, предлагао је немачким представницима да у Београду образује владу са бившим намесницима Раденком Станковићем и Ивом Перовићем, сматрајући да је он још легални председник владе. У нишком крају помагао је покрет Драже Михаиловића.
Окупационе власти хапсиле су га у два наврата и одводиле у логор на Бањици, где је провео око два и по месеца. У Бугарску је побегао 4. септембра 1944. године, а одатле у Турску. Из Истанбула прешао је у Рим, па у Париз. После рата по одлуци државне комисије Демократске Федеративне Југославије Драгиша Цветковић је проглашен за народног непријатеља и ратног злочинца. Али њему, заправо, никада није било суђено.
Окружни суд у Нишу је 25. септембра 2009. донео одлуку о рехабилитацији Драгише Цветковића, којом је поништена одлука Државне комисије Демократске Федеративне Југославије од 15. септембра 1945. којом је Цветковић проглашен народним непријатељем и ратним злочинцем.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Са друге стране, после рата нове власти су организовале суђење Александру Цинцар-Марковићу због приласка Југославије Тројном пакту и он је погубљен 1947. године.
БОНУС ВИДЕО:
