Београд је, као важан град на раскршћу Истока и Запада, имао дубоке историјске и културне везе са два велика царства која су се преплитала и смењивала: Османским и Хабзбуршким. Током векова, ова два царства су оставила значајан траг на архитектури, урбанистичком развоју и друштвеним структурама града.
Османска освајања и Београд под турском влашћу
Османско царство је освојило Београд 1521. године, током владавине султана Сулејмана Великог. Београд је био стратешки важан град због своје локације на рекама, као једно од главних улазних тачака у Европу из Азије.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Османлије су током више од 300 година, до 19. века, владале градом, што је оставило дубок траг на његовом друштвеном и архитектонском развоју.
Архитектура и урбанистички развој
Османска архитектура у Београду имала је велики утицај на изглед града. Град је био подељен на више сектора: тврђава (која је била административни и војни центар), арапсани (тржишни делови), као и стамбени делови у којима су доминирали традиционални османски стилови, као што су џамије, чедме и каравансараји.
Београдска тврђава је проширена и ојачана током османске владавине. Унутар тврђаве налазили су се бројни важни споменици, попут џамије Султан Махмуда I.
Фото: Д. Миловановић
Џамије на тлу Београда закључно са 17 веком грађене су у класичном цариградском стилу, док је у 18. и 19. веку у њиховом обликовању заступљен стил турског барока, настао под утицајем Запада. Један од таквих примера је џамија султана Махмуда, изграђена око 1739, а дограђена 1746. године.
Џамија султана Махмуда у Београду била је једна од многобројних џамија у Београду, а налазила се на платоу Горњег града Београдске тврђаве. У близини џамије налазили су се Дамад Али-пашино турбе, текија, гробље, везиров Сарај, чак и кафана до руског рата (1768-1774) која је убрзо срушена у складу са шеријатским законом.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Срушена је 1895. године, у победничкој еуфорији која је завладала у ноовооснованој Краљевини Србији, по окончању Српско-турски ратови или Српских ратова за независност који су вођени између 1876. и 1878. године против Османског царства од стране Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе, након којих је Србија добила пуну међународно признате независности на Берлинском конгресу.
Њени темељи се и данас могу видети у трави, на десној страни када се испод Сахат-куле уђе у Горњи град.
Друштвени утицаји
Под турском владавином, Београд је био мултиетнички и мултиконфесионални град, са великом мешавином муслиманског и хришћанског становништва. Ова разноликост је била одраз саме османске политике толеранције, која је омогућила коегзистенцију различитих вера и култура. Београд је такође постао важан трговачки центар, што је довело до развоја занатства и трговине у оквиру османске империје.
Аустроугарски утицај и сукоби између Османског царства и Хабзбурга
У 17. и 18. веку, Београд је био често предмет сукоба између Османског царства и Хабзбуршке монархије, која је тежила да прошири своје границе на Балкану. Током Великог турског рата (1683–1699), Београд је био освојен од стране Аустријанаца 1688. године, али је поново пао у руке Османлија по завршетку рата и Првог бечког мира 1699. године.
Овај период напетости и сукоба био је одлучујући за развој Београда, јер је град често мењао владавину и морао је да се адаптира на нове политичке и друштвене околности.
У периоду између Првог бечког конгреса 1515. године — ком приликом су свети римски цар Максимилијан I Хабзбуршки и угарски краљ Владислав II Јагелонац уговорили бракове своје деце и унучади те међусобно престолонаслеђе у случају бездетних потомака, што је већ једанаест година касније постало актуелно погибијом 20-годишњег краља ЛајошаII у Мохачкој бици (док се повлачио са бојишта, пао је с коња и удавио се у потоку због тежине оклопа), након чега се аустријска кућа први пут непосредно умешала у борбу за угарски трон — и Првог српског устанка почетком деветнаестог века, једна породица играла је вероватно најважнију улогу у српској историји, иако није била српска. Јасно из свега наведеног, у питању су - Хабзбурзи.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Током седамнаестог и осамнаестог века, Аустрија је у три наврата држала Београд, једном две деценије, а два пута по неколико година. У два наврату су хабзбуршки владари примали велике таласе српских избеглица и досељеника на своју територију, пружајући им уточиште и дајући им привилегије, и то током Прве и Друге сеоба Срба, до којих је ионако долазило након слома аустријских напора против Турске, напора које су Срби подржавали па бежали пред Османлијама у страху од одмазде.
Поменута најдуговечнија хабзбуршка владавина над Београдом, који је био престоница њихове Краљевине Србије чији је монарх био Карло VI, надвојвода Аустрије и свети римски цар, почела је Пожаревачким миром 1718, а окончала се Београдским миром 1739. године.
Трагови те хабзбуршке владавине видљиви су и данас, чак и онда када су невидљиви: данашњи изглед Београдске тврђаве са свим силним капијама, са бастионима и зидинама, махом је њихово дело; и премда су Турци након свог повратка успешно вратили точак историје уназад и од главног града Србије поново начинили себи угодну касабу, нису могли све да униште, јер оквир старог језгра умногоме прати бивши Шанац, који се развио око порушеног спољног бедема аустријске вароши.
Многи порушени остаци аустријски власти крију се под земљом. То је могло да се види када је приликом реконструкције Трга републике откривена Виртембершка капија, названа по најдуготрајнијем краљевском председнику администрације Карлу Александру Виртембершком. Али, како је изгледао Београд тада, и какав је био живот у ондашњем Београду, најинтересантнија су питања везана за тај период прошлости нашег народа.
Аустријски утицај на град
Аустријанци су оставили значајан утицај на урбанистички развој Београда, посебно на инфраструктуру. Током периода аустријске контроле, град је доживео прве модернизације, као што су изградња цестовних и одбрамбених система, али и изградња нових јавних објеката, као што су касарне и административне зграде у барокном стилу.
Међутим, аустријски утицај на сам градски изглед био је ограничен, исто како је и њихова владавина Београдом била ограничена - уз кратке прекиде, Османлије су претежно контролисале град на обалама Саве и Дунава.
Минарети који парају небо ће ускоро бити срушени
Град који су Аустријанци затекли када су стигли није био само другачији од онога на који смо ми данашњи Срби навикли, био је другачији и од онога на шта су они сами тада у Средњој Европи били свикли. Природно, источњачки изглед Београда није им био по вољи, али није био по вољи ни Србима тог доба.
Ту пре свега мислимо на џамије које су хришћанима боле очи. Њих није било двеста или триста како се често може чути, већ осамдесетак, али и то је велики број који сведочи како о величини града, тако и о његовој важности. Минарети који су парали наше небо, порушени су, али саме зграде исламских богомоља нису уништаване; уосталом, то би била лудост. Управо супротно, учињено је оно што је било прагматично и што је већ рађено у Угарској након што је сама она била ослобођена неколико деценија раније: џамијама је мењана намена.
Претваране су у католичке цркве да служе хабзбуршким војницима и досељеницима из разних крајева Европе, претваране су у војна складишта, јавне установе и канцеларије службеника и чиновника царских и краљевских власти, чак и у стамбене зграде. Једна бивша џамија претворена је у позориште у којој су приказиване комедије.
Таква је судбина била и многих других турских здања, посебно ханова. Ова свратишта за путнике и караване, ови османлијски "мотели", такође су преуређивани да служе новој сврси, попут хана који се налазио на дну Душанове улице, у близини Зоолошког врта, који је претворен у "стан" (како смо некада називали штабове и резиденције) председника администрације, односно гувернера Карла Александра Виртембершког, "принца Србије".
Нису само на џамије и ханови ондашњим Србима и Аустријанцима "кварили" изглед "Белиграда" (како се тада говорило), већ све што се у њему налазило: сам источњачки дух града морао је бити ликвидиран. Улице су биле уске, кривудаве, прљаве...
Око тих вијугавих уличица низале су се приватне кућице од блата и плетера, каткад ограђене високим зидовима. Било је наравно и богатих, солидно грађених кућа које су припадале турском племству и трговцима, са двориштима која су красили воћњаци и шадрвани (велике и наткривене, сложене чесме какве се могу видети испред џамија), које су допале шака истакнутим немачким дошљацима.
Све је морало да се мења, а прва ствар била је тврђава. Она је требало да постане неосвојиви бастион хришћанства и Европе (иако су га Османлије на крају ипак освојиле).
Немачки печат
Наравно, за све то било је потребно време и градња тврђаве је заправо у потпуности довршена тек 1736. године, што је ипак огроман успех ако узмемо у обзир да је ађутант принца Еугена Савојског, извесни капетан Аман, са своја три помоћника и официра почео да врши геодетска испитивања Београда и околине 1721. године, да је Дворски ратни савет у Бечу две године касније усвојио први а потом 1725. други урбанистички план и пројекат градње, који је поверио барону Николи Доксату де Морезу, рођеном Швајцарцу који ће касније бити погубљен због наводне издаје.
У међувремену је 1724. године цар и краљ Карло VI Хабзбуршки издао Статут београдског немачког града (нем. Das Statut der Belgrader Deutchenstadt) којом је варош подељена на српски и немачки део. Заправо, сваки од два "привилегована" народа имао је по два дела. Српска горња варош налазила се на простору око данашње Саборне цркве, унутар спољних градских бедема, тамо где је била и током турске власти. Tу је био Митрополитски двор (стари, који је имао баштенски рибњак и стабла лимуна, као и нови, чија градња никада није приведена крају због пропасти хабзбуршке власти), ту је била црква, ту су биле куће и станови српских угледника и имућника, речју — привилеговане господе.
Са друге стране бедема налазила се Доња српска варош, коју су звали и Савском вароши, па чак Српским Белиградом, која се оквирно простирала између данашњих улица Карађорђеве, Немањине, Кнеза Милоша и Краља Милана. У њој је живео сиромашнији и обесправљенији слој српског живља, и у њу се слио већи број Срба које су Немци деложирали са дунавске стране, где су подигли ново немачко насеље којем су дали име Карлстал, а које се налазило оквирно на простору пониже данашње Палилулске пијаце и Таковске улице.
Са које стране зида сте се налазили, тако вам је било: Срби из Савске вароши били су суштински грађани другог реда, у односу на своје сународнике из Горње вароши, а посебно у односу на немачке досељенике. Већина је живела у рђавим условима и имала рђава примања (20—40 форинти годишње), нико није могао да рачуна на запослење у царско-краљевској администрацији, али није свима било лоше. Било је ту доста трговаца (како малих тако и великих, које су звали „терговци от лађа”) и занатлија који су градили велике куће, и за то ангажовали исте оне мајсторе из Монархије који су по другим деловима Белиграда зидали стамбене и привредне објекте, болнице, јавна зграде, школе, сиротиште, пожарну кулу, поменути нови Митрополитов двор.
На цртежу Београда из 1738. године, који је за собом оставио француски уметник Никола Франсоа де Спар, виде се у Доњој вароши велике српске куће на спрат и са колским пролазима, па делује као да је наша варош била просперитетнија од немачког Карлстала. Можда то и не би требало да нас чуди, што због српске сналажљивости што због једне крупне ствари по којој су житељи Српске доње вароши, иако индивидуално непривилеговани, колективно ипак били повлашћенији од осталих београдских Срба: та ствар је самоуправа.
Наиме, уз подршку аустријских власти, Срби су у свом Белиграду образовали властиту општину којом је председавао изабрани „биров“, са већем у којем су седели „таначници“, углавном представници појединих еснафа. Да се бави међусрпским споровима, општина је 1724. године за свог судију изабрала Аврама Ђурића, док је сваки кварт имао од стране бирова и таначника именоване „тизедуше“, односно надзорнике, као и стражаре, да одржавају ред и мир.
Кафане - на све стране
Тада је, као и данас, Београд био препун кафана. Има нечега у овом тлу због чега је довољно само посејати људе па да кафане и механе почну да ничу као печурке после кише. На 15—20.000 житеља, колико је максимално могло бити људи на ушћу Саве у Дунав (Срба и Немаца отприлике подједнако), постојало је 140 регистрованих кафана, механа и гостионица, посебно активних током зимских месеци када је било преко потребно што брже ментално прегурати до пролећа, те скратити ионако скраћене дане. Што се нерегистрованих „точионица“ тиче, њих је био знатан број, будући да је сачуван допис у којем се неки службеник жали да сваки пробисвет који дође у Београд лако изнајми собичак, купи буре вина на вересију и точи га а таксе не плаћа.
Поред кафана, механа, гостионица, јавних кућа, школа, тридесет шест пекара, дућана у којима се продавала разноразна роба (чак и скупе „ђулсује“, односно миришљаве водице), једне цивилне болнице, две докторске ординације, једне зубарске, великог броја пракси обичних „ранара“ односно лекара, једне апотеке, две сајџијске радње, књиговезачке, великог броја јавних часовника на торњевима — дакле, поред свега тога, биле су ту и пијаце (неоспорно вечита срца Београда).
На пијацама се могло пазарити свеже речне рибе и не толико свеже морске, „оботница“, кавијара, лимуна, поморанџи, маслина, сувог грожђа, пистаћа, смокава, пињола, урми, дивљачи, воћа, поврћа, млека, домаћих и холандских сирева, пармезана, бутера, вина, ракије, пива. Ако сте имали новца да направите неку квалитетну „трактацију“, односно гозбу, могли сте наћи у Белиграду скоро све што пожелите.
Београд је тако дефинитивно постао важно управно, војно, трговачко и уопште друштвено средиште чије су се улице убрзано калдрмисале, који је имао јавна купатила те водовод с водом из Болеча и Гроцке, чија је католичка катедрала имала оргуље, чији је гувернер Карл Александар Виртембершки ту негде код свог "стана" имао и приватни зоолошки врт (што ће опет рећи у близини савременог Зоо врта), чији су имућнији домови имали приватне чесме.
Прекинути планови
Да су Аустријанци остали у Београду, извесно би спровели у дело и градњу "еспланаде", односно шеталишта покрај Дунава, за шта је постојао усвојени план, па чак било и одређено да куће на том потезу не смеју имати више од једног спрата да не би заклањале поглед.
Ипак, Аустрија је изгубила Београд и Србију, и, након што је уложила суме које данас одговарају стотинама и стотинама милиона евра, на крају скоро све морала да поруши те да преда кључеве града мрским Османлијама. Католички и православни варошани нису сачекали Турке него су избегли преко река, као и многи други Срби предвођени патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, у склопу Друге сеоба Срба.
Културни утицаји
Аустријски утицај на културни живот града био је видљив кроз увођење нових образовних и институционалних структура, али и кроз утицај западне културе, која је постала видљивија на многим нивоима друштва.
Уз то, долазак хабзбуршких власти довео је до већег присуства католичке цркве у граду, што је било значајно у контексту ширења католичанства на Балкану.
И све то је данас део - духа Београда
Београд је током своје историје, као важан град на Балкану, био сведок и носилац дубоких историјских промена, које су се одражавале на архитектуру, урбанизам и друштвену структуру. Османско и аустријско наслеђе су оставили траг који је обележио овај град, као и његову улогу као важан стратешки и културни центар на Балкану - што је остао до данас.
