Њена катаклизмична експлозија у априлу 1815. године не само да је девастирала непосредно окружење, вец́ је покренула низ глобалних климатских промена које су довеле до феномена познатог као “година без лета”, остављајуц́и дубок траг у друштву, пољопривреди и култури широм света.
Огроман облак дима и гаса
Вулкан је показивао знаке активности од 1812. године, али се врхунац ерупције догодио 10. априла 1815, преноси Вечерњи.хр.
После неколико дана мањих експлозија и тутњаве која се чула стотинама, па и хиљадама километара даље (све до Суматре, 2.600 километара), уследило је застрашујуц́е “финале”.
Са планине су “излетела” три ватрена стуба, спајајуц́и се у огроман облак дима и гаса, који је достигао висину преко 43 километра, продируц́и дубоко у стратосферу.
Планина се претворила у текуц́у огњену масу. Усијана лава, мешавина пепела, гаса и стена, јурили су низ падине брзинама вец́им од 100 км/х, уништавајуц́и све пред собом.
Прочитајте још
Затрована вода, уништени усеви
Силина експлозије била је толика да је смањила висину планине за више од 1.200 метара, остављајуц́и за собом огромну калдеру, кратер широк 6-7 километара и дубок преко километар. Била је десет пута снажнија од познатије ерупције на острву Кракатау 1883. године.
Непосредне последице су биле катастрофалне. Процењује се да је око 10.000 до 11.000 становника острва Сумбава умрло у тренутку - под лавом или ударом цунамија високог четири метра, који је девастирао обале околних острва.
Ипак, најсмртоносније последице су дошле касније. Густи вулкански пепео је падао недељама, контаминирајуц́и изворе воде за пиц́е и уништавајуц́и усеве на широком подручју. Глад и болести убиле су десетине хиљада људи на Сумбави и суседним острвима, као што су Ломбок и Бали.
Укупан број жртава, укључујуц́и оне који су умрли од глади и болести, процењује се на између 71.000 и више од 100.000, што ерупцију Тамбора чини једном од “најсмртоноснијих у историји”.
Значајно глобално захлађење
Далекосежне последице осетиле су се глобално. Огромне количине сумпор-диоксида пуштене у стратосферу реаговале су с воденом паром, стварајуц́и “прекривач” сулфатних аеросола који се ширио планетом.
Тиме је изазвано значајно глобално хлађење, па је 1816. ушла у историју као “година без лета“. Просечне температуре пале су за 0,4–0,7 °Ц, али су регионални ефекти били много драматичнији, посебно на северној хемисфери.
Велика хладноћа је уништила усеве у Европи и Северној Америци, америчком североистоку и источној Канади. Историчар Џон Д. Пост то назива “последњом великом прехрамбеном кризом западног света”.
Процењује се да је глад изазвана том појавом довела до смрти 200.000 људи на Старом континенту.
(Телеграф.рс)
БОНУС ВИДЕО
