Српски народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много заједничког с хришћанством, већ су у својој основи пагански. Ритуала везаних за овај празник има много, а један се посебно истиче. У питању је Молитва под Миџором, обичај са Старе планине који се и дан данас спроводи.
Јелена Куртић, кустос, етнолог и антрополог Завичајног музеја у Књажевцу, за Телеграф објашњава како овај обичај изгледа.
"Празник започиње најчешће дан раније првом мужом оваца (премлаз или музигруда) - тада се музе овца која се те године први пут ојагњила и од тог млека се подсирује млади сир у „велије“.
Фото: Shutterstock
Ујутру на "музигруду“ иде се у цвеће - цвеће се бере са жељом да се снага младог биља пренесе на људе и стоку. Цвеће беру девојке и момци, а бере се здравац, јоргован, млеч, ђурђевак итд. Када се набере здравац и друго цвеће, девојке оду до реке и тамо се плету венци.
Прочитајте још
На другој страни, док се бере цвеће, у кући се месио „шупљи колач“ за премлаз и правила „поворка“ (врпца) од црвене и беле вуне.
До Ђурђевдана се није јело јагње, већ је тог дана свака кућа први пут у години ритуално клала јагње звано "ђурђилче“.
Кад домаћин коље јагње, стави му венчић око врата, упали свећу на десном рогу и да мало соли да полиже. Затим се прекрсти, три пута окади и каже: "Не кољем те ја, него Ђурђовдан“.
Клање се обично обављало поред воде и настојало се да крв не падне на земљу. Том крвљу, која се сматрала лековитом, женска деца су се међусобно мазала по образима и челу да буду здрава. Остатак крви, заједно са кравајчетом и цвећем и здравцем, дробили су се са јармом за стоку - овај део се односи на свако домаћинство али и за колективно жртвовање се ради исто.
Ђурђевданска молитва је обичајна пракса у којој су присутни старији, прехришћански елементи, који су се у нешто модификованом облику одржали до данашњих дана.
У селу Вртовац сачуван је и обичај колективне сеоске жртве, коју народ назив молитва. Молитва је јагње које се коље у име села, поред "ђурђилчета“ које коље свака кућа. Ђурђевданска молитва садржи карактеристичан сегмент из праксе приношења колективне жртве. Домаћин (колачар) коље заветну молитву испред каменог крста – оброка, у ћелији-капелици посвећеној Св. Ђорђу, на месту званом Калават.
Жртва се приноси тако што крв јагњета треба да попрска жртвеник, односно камени крст и здравац. Специфичност ритуала је у томе што је на овом каменом крсту, испред кога се изводи ритуално приношење жртве молитве, рељефно приказан лик древног прехришћанског божанства “Трачког хероса” на коњу, који је, од времена примања хришћанства, трансформисан у лик св. Ђорђа.
Молитва се наставља литијом - обредна поворка ишла је само око "ћелије“ (капелице), у којој је жртвовано јагње. Обичај заветне молитве везан је за заштиту усева, здравље и плодност стоке и напредак куће и села."
С друге стране, легенда мало обогаћује ову причу. Према њој, Старопланинци су се на овај чин одлучили јер јако дуго није било деце у овом крају, те су дошли на идеју да сваке године жртвују младо јагње не би ли умилостивили богове.
(Телеграф.рс)
БОНУС ВИДЕО:
