Ђурђевдан се традиционално обележава низом сабора на територији Горе - најјужнијег дела Косова и Метохије, као и у округу Кукеш у Албанији.
Горанци су етничка заједница словенског порекла исламске вероисповести која насељава Гору. Услед економске, али и политичке ситуације током друге половине 20. века, значајан део становништва напустио је овај регион.
У селима у општини Гора која нису пуста, остали су махом старим, а према речима мештана, живи између 7.000 и 10.000 становника.
Колико је прослава Ђурђевдана овде важна показује и то што велики број људи из дијаспоре тада долази у посету родном крају - око 20.000 је Горанаца који дођу за време прославе празника.
Иако име указује на хришћанско порекло, Ђурђевдан или Ђурен како га Горанци називају, има древно паганско порекло поводом смене годишњих доба и традиционалне ритуале, попут жртвовања јагњади и „чишћења“ од злих сила изворском водом.
Прочитајте још
Ђурђевдански сабори који у Гори трају недељу дана, селећи се из места у место, манифестације су које поред очувања традиције имају и забавни, вашарски карактер.
Фото: Јутјуб принтскрин/Kosovo Online
Горанци из дијаспоре чине главнину посетилаца ђурђевданских сабора који почињу 6. маја централним и највећим окупљањем на пропланку Влашка крај Враништа, где се сваке године уз звуке зурли у тупана окупља хиљаде људи. а завршавају се недељу дана касније у Рестелици.
Сабор отпочиње након што жене, од којих су неке одевене у горанску народну ношњу заиграју коло. Долазе људи свих генерација, али највише је младих, у нади да ће упознати будуће супружнике.
Током последњих деценија горанска ношња на Косову је доживела трансформацију, па тако њени елементи данас знатно одступају од традиционалних. Има и регионалних варијација. Верене жене које играју одевене у народну ношњу удаће се током летњих месеци.
Слично као и на Космету, у горанским селима на територији Албаније жене и девојке одевене у народну ношњу дан уочи празника иду да уберу цветне гранчице, такозване „белице”.
Фото: Јутјуб принтскрин/KoSSev - Kosovo Sever Portal
Обележавање Ђурђевдана у албанском делу Горе почиње коњским тркама у селу Шиштавец на којима учествују и представници околних горанских села. Поред новчане награде од 500 евра, победник добија и овна.
После проглашења победника, на сеоском тргу почиње весеље у звуке тупана и зурли.
За разлику од косовске Горе, обележавање Ђурђевдана међу албанским Горанцима прати обилато конзумирање алкохола.
Славље, у којем главну улогу имају жене и девојке одевене у народну ношњу, траје до дубоко у ноћ.
Фото: Јутјуб принтскрин/KoSSev - Kosovo Sever Portal
Иначе, Горанци су исламске вероисповести, а говоре дијалектом шире познатим као горански говор или нашенски, како свој говор сами називају, односно старословенским српским језиком (призренско-тимочки дијалект), који се некада изучавао и у Призренској богословији, која је 1999. године спаљена до темеља. Школују се на српском језику, према наставном плану и програму Министарства просвете Србије, и Србију сматрају својом домовином. Према попису становништва из 2022. године, у Србији (без Косова и Метохије) је живело 7.700 Горанаца. Према проценама, Горанаца има више од 60.000.
Горанска насеља у Србији, којих има укупно 19 су: Баћка, Брод, Велики Крстац, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Диканце, Доња Рапча, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Мали Крстац, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица.
У Албанији горанских насеља има 9: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец.
У Северној Македонији су 2 горанска насеља: Урвич и Јеловјане.
Фото: Јутјуб принтскрин/Kosovo Online
У Албанији и Северној Македонији немају право да се изјасне као Горанци, док на Космету, привремене косовске институције само декларативно признају Горане. Држава Србија Горанцима како због историјске конотације, због своје вишевековне посебности, као и због етничког, културног, говорног и верског идентитета, од 1991. даје могућност да се изјасне као Горанци, онако како сами себе декларишу и како се осећају и онако како их и чувени географ Јован Цвијић бележи.
Горанци у формалном смислу у Србији себе не сматрају мањином јер сматрају да су аутохтон народ и да немају другу државу. Срби, признајући им све особености, Горанце сматрају делом свог националног бића, највише због уважавања и повластица које им великодушно даје цар Душан у средњем веку, као и историјске улоге Горанаца.
Године 1991, осим права на изјашњавање и статистичко уважавање, Горанци формирају општину Гора одлуком Народне Скупштине Србије, на много мањој површини него што је некада био Горски срез са административним центром у Драгашу. Велелепна зграда Среза, изграђена у доба Краљевине Југославије, постаје зграда општине Гора. Општина Гора осим политичке улоге учвршћивања државности Србије у Метохији, била је сатисфакција за дотад одузета права у време комунистичке Југославије и одраз искреног поштовања државе према Горанцима. Данас постоји општина Драгаш, као и од 1956. до 1990. год, која обухвата осим Гору и област Опоља.
Упоредо са систематским протеривањем горанског становништва, у Гори је на делу бошњакизација. Притисак на Горанце да се изјашњавају као Бошњаци је страховит и константан и не долази само од Бошњака и бошњачких интелектуалаца, који их не уважавају као Горанце, већ и од аутохтоних Горанаца који су након рата 1999. године наводно схватили свој бошњачки идентитет.
До НАТО агресије на СР Југославију, 24. марта 1999. године, у Гори је живело око 18.000 Горанаца. У Србији и бившим југословенским републикама налази се око 40.000 Горанаца, a значајан број Горанаца живи и ради у земљама Европске уније и у другим земљама. Према проценама укупан број Горанаца, у Гори, у Србији и у расејању износи око 60.000. После завршетка НATO агресије, повлачењем Војске Југославије и припадника МУП Републике Србије, и повратком тзв. Ослободилачке војске Косова, десио се егзодус.
Фото: Профимедиа
Људи су у почетку терани и из кућа, убијани по ноћи. Бацане су бомбе на горанске радње, киднаповани су људи и обијани станови. Патроле ОВК су обилазиле села и захтевале, наводно предају оружја и напуштање Горе. Због терора албанских сепаратиста, због непостојања личне и имовинске сигурности, безбедности људи, због непостојања услова за опстанак и останак, око 10.000 Горанаца раселило се у друге делове Србије, али и иселило у Црну Гору, Босну и Херцеговину, Северну Македонију, Хрватску и у земље Европске уније. Мањи део Горанаца, око 8.000, остао је да живи у Гори. У Гори је, након установљавања Међународне мисије УНMИК и Војне мисије КФOР, појачан притисак албанских сепаратиста на Горанце. Десила су се 23 убиства Горанаца, чији извршиоци никада нису откривени. Запаљен је један број горанских кућа. Узурпирани готово сви станови Горанаца који се налазе у Драгашу. Постала су веома учестала физичка малтретирања и премлаћивања Горанаца. Већина запослених Горанаца су незаконито отерани са својих радних места на којима су радили.
Данас, смишљено, уз подршку неколицине Горанаца који се изјашњавају као Бошњаци, Горанци се поново сатанизују и опструирају на свим нивоима. Општина Гора не постоји, већ је 1999. поново успостављена општина Драгаш, по старом моделу.
Данас је сасвим јасно да су процеси асимилације безуспешни. Узалудни су били напори бошњачких лидера из свих делова Балкана да у бошњачки корпус инкорпорирају и горански ентитет. Горанци су остали Горанци, школују се и функционишу по законима Републике Србије са јасним аспирацијама за улазак у Заједницу српских општина.
БОНУС ВИДЕО:
