О положају особа са инвалидитетом, приступачности институција, здравствених услуга, дискриминацији и другим сродним питањима разговарали смо са председником Хенди центра “Колосеум”, Дарком Ивићем, који је уједно и директор Београдског интернационалног филмског фестивала особа са инвалидитетом - БОСИФЕСТ, који ће овог октобра бити организован по шеснаести пут.
Н: Како бисте оценили приступачност Београда за особе са инвалидитетом?
Дарко Ивић: Углавном је неприступачан (у центру, као и другим деловима града где год су рађене плочице на тротоару сада су углавном са рупама где упадају инвалидска колица, рампе на прелазима које су намењене за инвалидска колица и за мајке са бебама сад су постале неприступачне. После реновирања улице се углавном не доводе у предходно стање, недовољно звучних семафора и тактилних стаза за слепа и слабовида лица). Установе културе (позориште и биоскопи) углавном немају тоалет приступачан за особе са инвалидитетом, као и физичке баријере попут степеница, Коларац је неприступачан, Министартво културе, Секретаријат за културу, музеји попут "Николе Тесле", хотели су неприступачни за особе у инвалидским колицима, ресторани такође неприступачни и без тоалета за особе са инвалидитетом. Недовољна свест приликом паркирања возила које онемогућују пролаз неретко слепима и људима у инвалидским колицима.
Који су највећи изазови са којима се особе са инвалидитетом свакодневно суочавају када излазе из куће?
Један од изазова је када се излази из стана су степенице, недостатак рампи у зградама за инвалидска колица, недостатак одговарајућих лифтова, односно, стандарда где се може ући инвалидским колицима у лифтовима, као и неке рампе које су више скакаонице и за екстремне спортове него за људе који имају проблем са кретањем. Изазов је ући у поједине продавнице јер нема довољно простора за инвалидска колица. Неразумевање људи који раде у киосцима да додају особама у инвалдиским колицима, штампу и сл. Проблем у комуникацији са суграђанима који имају добру вољу да помогну али немају стрпљења да чују на који начин то треба да ураде па често долази до повреде или оштећења помагала. Потребно је што више едукације да би људи знали на који начин да адекватно пруже помоћ. Један од проблема је како регулисати законски да особе које су слепе и слабовиде, као и људи у инвалидским колицама који не могу да користе руке, омогући употреба факсимила који би требало да се користи у банци, пошти, а не да нас омаловажавају тако што нам предлажу да лупимо прст као да смо неписмени, а нико не обраћа пажњу на тај вид дискриминације.
Фото: Приватна архива
Да ли сматрате да су установе попут школа, домова здравља, пошта и општина адекватно и у довољној мери прилагођене потребама особа са инвалидитетом?
Да, у последњих 10 година углавном су горенаведени објекти приступачни.
На које све потешкоће наилазе особе са инвалидитетом када треба да се превезу до посла, школе или болнице – и колико је тај процес компликован?
Што се тиче школа и посла постоји Комби служба при граду која преко својих матичних удружења подносе захтеве и на тај начин им се омогућава превоз од куће до посла или школе, и то би могло бити боље организовано, возаче послати на едукацију опхођења према кориснику. Што се тиче болница не постоје возила хитне помоћи која имају инвалидску рампу за улазак инвалидским колицима у комби, не постоји приоритет или неки контакт телефон који би омогућио да особе са инвалидитетом буду приоритет јер већина не може да уђе у такси, аутобус и сл. Када корисник са инвалидитетом коначно дође до болнице онда наилазимо на проблем да многи лекари и сестре не знају како одрадити трансфер из колица у кревет, неретко не знају шта је дизалица која служи за трансфер из колица, за тоалет. Неретко не знају ни врсте инвалидитета тако да не обраћају пажњу да одређена врста инвалидитета не могу примати одређене анестезије (негде треба слабије а негде јаче).
Из личног примера знам када сам требао да имам лакшу хируршку интервеницју констатовали су да је велики проблем да обезбеде особље које би требало да води рачуна о мени, тј. пацијенту до опоравка, ваљда мисле да нам у оваквим ситуацијама треба неки суперболничар или супер медицинска сестра која је посебно задужена за особе са инвалидитетом, а посебно за пацијенте које немају инвалидитет, поражавајуће зар не?!
Фото: Приватна архива
Такође су неприступачне зубне ординације, углавном су на спрату или у подруму.
Постоје ли позитивни примери у вашем окружењу (град, општина) када је реч о приступачности?
Приступ Београдском драмском позоришту и Народном позоришту. Постоји приступ ГО Врачар, Звездара, Стари град, Чукарица, мање више све градске општине... Ретки ресторани и кафићи, Библиотеке мање више имају приступачност.
Да ли сте се лично суочили са дискриминацијом – и у ком контексту?
Јесам, као што већ рекох, непризнавање факсимила, што доводи до проблема када год треба да продужим пасош, личну карту или да обавим посао у банци, пошти јер ми нуде на безобразан начин да ставим прст као неписмена особа. Има још пуно примера, али не бих да мрачим…
Како друштво (комшије, колеге, пролазници) реагује на особе са инвалидитетом, да ли се може рећи да је чешћа солидарност и помоћ или неки видови дискриминација?
Што се овог питања тиче, постоје наравно позитивни примери, али на жалост у овом друштву у сфери губљења правих вредности, у временима ријалитија који нису баш пример неких позитивних вредности и ми се у друштву у каквом тренутно живимо сусрећемо са великим лицемерством.
Фото: Приватна архива
Шта су најчешћи стереотипи са којима се особе са инвалидитетом суочавају?
Да су неспособни за посао, школовање, формирање породице, добијање деце, да се не могу успешно бавити уметношћу, филозофијом, научним радом што демантују примери Стивена Хокинга, Ван Гога, Стива Вондера, А. Бучелија, и других.
Да ли се у медијима и образовним институцијама довољно говори о правима особа са инвалидитетом?
На жалост не, углавном се сете да постојимо 3. децембра када је Муђународни дан особа са инвалидитетом, а онда нас током године нема. Ево и Ваш пример, ја организујем, испред Хенди центра Колосеум, Међународни филмски фестивал документарног филма особа са инвалидитетом - Босифест, ове године по 16. пут, а верујте ми задњих десет година ретко ко се појави од новинара на фестивалу где би имао прилике да направи интересантне интевјуе са ауторима филмова који су гости фестивала из целог света, као и чланови жирија који су кредибилитет овог фестивала, јер сви који су од значаја за филм у Србију, на наше задовољство су учествовали као тим нашег фестивала. Жалосно је што претпостављам, да велики број штампаних и електронских медија не зна да овај фестивал уопште постоји. Многе моје колеге из више удружења такође раде неке битне кампање и програме за промоцију живота и рада особа са инвалидитета и наравно, ретко их се сете медији. Ево ја Вама постављам једно питање ако можете да одговорите: које су новине или телевизија у задњих годину дана обавиле интервјуе са познатим особама са инвалидитетом које се баве уметношћу, и да ли је у некој ТВ емисији у задњих годину дана где су вођене разне дебате, а тичу се особа са инвалидитетом, биле позване да учествују у дебати.
Шта би, по вашем мишљењу, помогло у промени перцепције друштва?
Прихватање различитости онаква каква јесте, без лицемерства. Многе медијске кампање које би промовисале особе са инвалидитетом у виду разних едукација.
Фото: Приватна архива
Како оцењујете ефикасност законске обавезе послодаваца да запосле особе са инвалидитетом?
Лицемерно.
Можете ли поделити пример успешне каријере особе са инвалидитетом из ваше околине?
Могу, то су пре свега наши параолимпијци.
Да ли сте упознати са својим правима као особа са инвалидитетом?
Ја јесам, али на жалост закон и регулативе се често не примењују него су мртво слово на папиру.
Колико су закони и стратегије примењени у пракси?
Делимично.
Да ли су локалне власти довољно ангажоване у заштити права особа са инвалидитетом?
Нису.
Како би требало да изгледа идеална политика према особама са инвалидитетом?
Ангажовање особа са инвалидитетом у све сфере друштва.
Постоји ли нека институција, град или иницијатива коју сматрате примером добре праксе?
Филмски центар Србије, Југословенска кинотека, општина Врачар, Народно позориште у Београду, Музичка школа Луј Давичо, зуботехничка школа, XИИ гимназија, и сл.
Како и у којој мери савремена технологија може да унапреди квалитет живота особа са инвалидитетом?
Много, само треба више информација да би особе са инвалидитетом знале да таква помагала постоје, како их набавити и како би се користила.
Да ли сте користили неку технолошку помоћ (нпр. апликацију, уређај, дигиталну услугу)?
Нисам, јер ми није приступачно, с обзиром на то да не могу да користим руке, а не знам да постоји могућност неког програма који би ми омогућио да путем гласа могу да их користим.
Коју поруку бисте послали доносиоцима одлука и широј јавности у вези са овим питањима?
Мање лицемерства, више прихватања различитости, слушања оних којима су услуге и помагала потребна, као и да у све важне институције које доносе одлуке буду равноправно укључене особе са инвалидитетом и да заједно указујући на проблеме дођемо до најбољих решења које би особама са инвалидитетом омогућила достојан живот.
Фото: Промо
