ТРАГИЧНЕ СУДБЕ: Ко је дечак с трактора из филма "Олуја"

Фотографија дечака за воланом трактора у избегличкој колони, која је због гранатирања 4. августа 1995. кренула из Книнске крајине, обишла је свет. 

Иако филм "Олуја" не преноси јасно по чијој животној причи је урађен лик дечака са трактора, он је заправо персонификација више дечака који су проживели исту судбину тих трагичних августовских дана.  

Драган Миоковић, тада дванаестогодишњак, са мајком, братом и баком напустио је свој породични дом "док акција не прође". Са нешто основних ствари, из села у околини Грачаца упутили су се трактором негде на сигурно. Акција је прошла, али се Миоковићи никад више нису вратили у свој породични дом.

Драган је једном приликом за медије рекао да се сећа и даље тренутка када су морали да напусте дом. Да се сећа да су морали да журе, да се спакују што пре и крену. Навео је да тада није било дана да нису чули вест да је неко из села убијен, тако да му је све то много траумачније било од саме колоне и доласка.

Фото: Архива Новости

Како је пре неколико година рекао, он је доста возио трактор и пре тог дана и да му је све то било нормално, али и да су га након селидбе убрзо продали јер су им требале паре и да више никад није сео за волан трактора јер није било прилике.

По доласку у Београд, живели су код рођака, а онда се са мајком и братом сели у стан који су њих троје изнајмили. Драган се данас успешно бави дизајном, креирањем специјалних ефеката за филмове и рекламе. Ожењен је и отац ћеркице Хане којој ће, како каже, причати о "Олуји".

У родној Хрватској, први пут од “Олује”, био је пре неколико година, како би извадио документа. Како је навео чудно се осећао када је био тамо, да је Велебит остао исти и да га све подсећа на детињство, али да му све изгледа много мање.

- Сетим се да сам некада живео у кући која није имала текућу воду, да су моји орали коњима, да смо сено косили ручно на плус 40 степени и то је тада било нормално. Сада када ми нешто није по вољи схватим да сам размажен - рекао је Драган за медије једном приликом.

Није једини дечак

Станислав Трнинић, као дечак из Костајнице са 11 година доживео је сличну судбину. Сплет трагичних околности навео га је да већ тада преузме улогу главе породице. Бринуо се о мајци, сестри, тада болесној баки и другим члановима фамилије. 

Фото: Архива Новости

Имао је тада 11 година. У десетој, већ је, сећа се његова мајка Нада, "онако сам од себе преузео обавезу да брине о нама: мени, његовој сестри, болесној баки..."

Његова прича осванула је у многим светским медијима. Непосредно пред 25-годишњицу "Олује" разговарао је са репортерком "Вечерњих новости" Миленом Марковић, присећајући се голготе кроз коју је као дечак пролазои, заједно са члановима своје породице. Заједно са осталим недужним сународницима који су морали да напусте своја огњишта у Хрватској и спасавају голе животе.

Фото: М.Анђела

Мислили су да ће се брзо вратити кућама. Тако су у тракторским приколицама и камионима понели само своје животе.

- Заиста смо тако мислили - говорио је за медије, Станислав Трнинић, онај дечак са трактора који је читаву породицу, али и друге, возио од родног села надомак банијске Костајнице до Србије.

За многе, Станислав Трнинић, чувени "дечак за трактором" је симбол подвига из времена "Олује". Дечак, а заправо див. Његова прича тера на сузе и намеће милион питања на која би, вероватно, свако од нас понудио своје тачне одговоре. Али, извесно је, сви бисмо у једном били сложни - "дечак за трактором" је херој који није дозволио животу да га сломи. Остао је стамен, јак, а пре свега срећан и захвалан што има дивну породицу и што их здравље добро служи. Шта је "обичном човеку" више од тога потребно да би био срећан?

Дневник храбрости и бола

5. август 1995                                                                                              - Сећам се, мада бих волео да се не сећам. Комшије покрећу своје тракторе. У једној од приколица има места и за нас: мајку, баку, сестру и мене. И, ми смо већ у тој комшијској приколици. Журба. Бунило... Таман да кренемо, ја искачем из те приколице и ускачем у кабину нашег трактора. Татиног трактора. Зар да га оставим? Мајка моли да одустанем, а трактор никако да упали. Волан, тамо - овамо, помажу и комшије и покренуо сам возило. Мајка у приколицу убацује само шунку и нешто хлеба. Тако смо пошли...

Преко Босанске Костајнице према Приједору, кроз ноћ. Важно је било само ићи напред. Откуд сам знао докле. Волео сам тај трактор, татин трактор. Тата ме учио да возим. Да радим све мушке послове у кући, Молим сам се Богу да ме мотор не изда. За гориво смо се сналазили како смо знали и умели, све до Приједора. Ни о чему другом нисам размишљао, само напред, само напред. У Приједору смо направили прву стајанку. Родбина моје мајке моли нас да останемо с њима. Мајка неће. Каже: "Како да останемо кад све наше комшије одоше?". 

Па, куд они, ту и ми. И, тако до Бањалуке. Били су тамо добри људи и памтим многе током тог пута по доброти. Али и друге који то нису били. Ништа ни од кога тражили нисмо. И кад смо били гладни, нисмо били. На коридору према Брчком, памтим рупе од бомбардовања.

Девети август 1995.
Павловића мост, између Бијељине и Богатића.

- Колону зауставља полиција. Чуде се, дете за воланом трактора на том дугом страшном путу. Питају: Имате ли шта да пријавите? А ја понео татин трофеј, његову ловачку пушку. Кажем мајци: Не пријављуј. А она, брже-боље: Имамо, имамо ову пушку. И они ми је узеше. Било ми је тешко. Успомена на тату... Ипак, идемо даље. На Иришком венцу, опет полиција. Траже да они спусте трактор низбрдицом. Плаше се да ја то не могу,. Ма, не дам им волан. Било је мало повуци-потегни. Само сам тад заплакао. Само тада и никада више. Возио сам 500 километара, а сад, као не могу.

Прва избегличка адреса
- У Зрењанину је била наша прва избегличка адреса. Смештај у ђачком или студентском дому, сад не бих могао тачно да кажем. Било је свега, али мени је недостајало све. Кад кажем све, мислим на моју кућу, шуме... До почетка школске године били смо у том дому. А првог дана кад смо стигли у Зрењанин, стигле су и новинарске екипе да сликају дечака - јунака за трактором. Снимају. Питају. А мени није ни до чега. Тако је отишла та вест да сам ја, као, нека звезда. Убрзо је стигао позив из Нове Пазове од неких људи који желе да нас приме у своју кућу. Да школују сестру и мене, да мами дају посао. И ми смо се упутили у Пазову. Онда су стигли и страни новинари, а ја нисам, био свестан да сам учинио било какав подвиг, као што ни сада то не сматрам подвигом. За мене је то, пред новинарима, била права мука. Станиславе, седи на трактор! Вози до пруге! Врати се! Па опет исто. Тамо, овамо... Не могу више, рекао сам мајци. Ћутала је, а видео сам колико јој је тешко. Касније сам сазнао да је све то било у режији нашег "домаћина". Он је желео да профитира од наше муке. Примио нас је у помоћни објекат. Сејали смо му башту. Мајка је из те баште носила поврће у кухињу за његове раднике. Радила је најпрљавије послове. тада је оболела и сада је тешки инвалид.. Читали смо касније како је говорио да нам је и кућу направио. Били смо тако понижени, да не умем да опишем. А сазнали смо и то да је документарни филм о мени, моји је објављен у Француској и у италијанским медијима, заправо била улазница за наше "домаћине". Нећу јавно да их именујем. Ви знате ко су. Нама је тада обећано да ћемо ићи у Француску. Отишли су они.

Лето 1988...
- Завршио сам основну школу и уписао Саобраћајно-техничку у Земуну. Тада мајка и ја неколико месеци живимо у бараци "Планума" у Пазови. У собици. Знате, ми смо другачије васпитани, па она и ја тај собичак делимо параванима. Увече дуго причамо. Сећамо се и надамо. Сањамо да се враћамо у Мечечане, понекад да нас је друго сунце обасјало, као, завршио сам школу, запослио се и подижем своју кућу. Сестра Стојанка већ је била у Аустралији, старија од мене четири године. Већ гради свој живот. Позвала је и мене када сам завршио Саобраћајну. Отишао сам и лепо зарађивао. Али, после који месец мајка јавља: држава Србија нам је, сине, доделила седам ари плаца у Голубинцима, а швајцарска хуманитарна организација ће нам дати материјал за кућу. Вратио сам се и све је било како је мајка казала. Пре десет година сам се оженио мојом Бранком из Љубишића са Баније. Њена породица је у августу 1995. упућена на Косово. Три године су живели код Обилића. Онда су их вратили у Пазову, и тако смо се нас двоје упознали.

Живот на точковима
Данас, дечак-херој са трактора ради као возач камиона. Крстари преко бивше Југославије и целом Европом.

- Лепо зарађујем и то веома поштујем. Живот ми је пружио руку, а судбина ме, ваљда, упутила на овог доброг човека Бошка Бошњачког. Више од три године сам у овом предузећу. Бошко ми је помогао и ауто да купим. Дозидао сам и помоћну зграду, пушницу. Сваку сам циглу сам уградио и радовао се. Не може Банијац без сушаре, без баште, без живине. Него 'ајте ви да вечерате. Све смо већ спремили. Никло у ову кућу није ушао, а да домаћински није дочекан. Нико изашао, а да домаћински није испраћен.

Подсетимо операција "Олуја" је била војна акција етничког чишћења Срба са подручија Републике Српске Крајине у августу 1995. године. Операција је званично трајала 4 дана, завршила се падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.

Иначе, 4. август у Хрватској се слави као Дан побједе и домовинске захвалности док у Србији и Републици Српској 4. август је дан жалости.

- У Олуји су се догодили врло озбиљни злочини. Системски су паљене и пљачкане српске куће и убијани цивили чији укупан број још увек није коначан.

БОНУС ВИДЕО