Марина Сантрач је неко ко има план за дуге стазе, све умерено и без одустајања. Са њом смо разговарали о томе како је успела да подели своје срце на две различите уметничке дисциплине, соло певање које ће ипак једног дана спојити у једну дисциплину из које ће изаћи аутентичност уметничког израза. Своју љубав према сликарству открила је одрастајући уз цењеног сликара Здравка Сантрача, док се љубав према музици јавила касније. Завршила је Академију уметности у Новом Саду- сликарство, а основн музичке студије завришла је у Темишвару, док се за мастер истих определила за похађање у Трсту. Иза себе има низ изложби и учествовала је набројним мастер класовима.
Према свему судећи, завршила си прво основну музичку школу, па тек после уписала сликарство? Како се родила љубав према сликарству?
- Сликарство је заправо било део мог живота од малих ногу. Мој отац, Здравко Сантрач је био сликар и ја сам уз њега постала упозната са уметношћу. Седела сам поред њега, мотрила на његове пажљиве и осмишљене потезе по платну и начин на који је мешао боје да добије ту, баш ту, посебну нијансу, која ће употпунити тај одређени делић слике. Тај стрпљив и постепен процес, пун занимљивих облика, линијских преплитања и колористичких комбинација, је мене зачарао на посебан начин, тако да сам већ од малена била убеђена да ћу и ја постати сликарка. Кренула сам од цртања, па су се полако гомилали папири пуни цртежа, док нисам кренула и да сликам. Могу рећи да сам за време средње школе била мање продуктивна, рекла бих због система, који деци поставља веома захтеван програм учења предмета, којима се у будућности никад неће ни бавити. Тако да ми је чак и жао, јер се осећам да ми је средња школа, гимназија, одузела много времена за креативно изражавање, а и мотивацију. Са музиком, соло певањем сам кренула баш за време средње школе. Иначе, волела сам да певам код куће, али нисам размишљала много о оперском певању, док нисам уписала хор и видела девојке, које имају развијенији глас, јер су ишле на соло певање и добијале су соло деонице. Тако сам и ја добила жељу да развијем свој глас и да наступам соло. Опера се веома лако заволи, али треба бити и истрајан. Многи људи брзо одустану, јер не виде будућност у њој, и сматрају да не могу живети од музике, а ја сматрам да музика сама је живот и мој живот неби имао смисао без ње; као и уметности уопште. Након средње школе сам уписала Сликарство на Академији у Новом Саду, а пошто сам га завршила, уписала сам музички Факултет у Темишвару. На крају сам завршила мастер у Трсту. Верујем да сам много срећна особа, јер имам дара за две врсте уметности, што је мој живот одвело на различита места и кроз различите сфере људи и друштва. Јако сам захвална за сво стечено искуство и знање и за све људе које сам упознала током година.
Са којим си се све изазовима суочавала током студирања, да ли ти прија када те зову уметницом?
- Мој највећи изазов је био да се посветим подједнако обема сферама, сликарству и музици. Морала сам током студирања да компромитујем неке ствари, да бих могла да извршим мени најприоритетније обавезе. Није био лак период, али сам на крају употпунила своја очекивања. Током времена сам научила да се организујем и да пораспоредим време. Схватила сам да не могу све одједном, већ морам да посветим одређено време једном пројекту, па да пређем на други након што га завршим. Ја сам таква особа којој се стално јављају нове идеје, за нове и различите пројекте, тако да добар план и структура су мени увек неопходни. Не планирам ништа превише унапред, али ми је битно да увек имам нешто да радим креативно. Још једна од потешкоћа са којом се уметници суочавају, јесте да се пронађе свој лични стил, како у сликарству, тако и у музици. У сликарству треба увидети шта нас највише занима и у ком правцу се креће наша поетика. Најбитније и најизазовније јесте да се продуби наш концепт, да се буде истрајан и дисциплинован, јер нас те карактеристике доводе до успеха. Што се тиче певања је исто, али је битно пронаћи свој репертоар, тај који прија твојем гласу, па и твојој личности. Све се то стиче временом и искуством и јесу ствари на којима још увек радим.
Прочитајте још
Када ме људи називају уметницом, то раде у различитим контекстима и ситуацијама и то ми не смета, јер то значи да препознају за шта се залажем и ка чему стремим, али наравно, то не дефинише целу моју личност. Само људи који ме највише познају, гледају ме кроз многе различите призме, које конструише моја личност. Свако има пуно верзија себе, читав универзум који се открива током живота. Тако да, реч “уметница” јесте нешто што може бити генерално везано за мене, али ме не дефинише у потпуности.
Фото: Габриела Буза Бианка
На који начин успеваш да спојиш сада сликарство и соло певање?
- Сада идем корак по корак. Један пројекат за другим, док не нађем своје право место у свету уметности. Моја жеља да практично спојим сликарство и музику се родила још док сам студирала на Академији уметности у Новом Саду. Налик на оца, моје сликарство је колористичко, где волим да се поигравам бојама, облицима и њиховом односу. Тада сам почела да истражујем уметнике, чији су ме радови највише привукли и мене је заинтересовао Васили Кандински. Он је један од првих који су спојили у својим радовима музичке и визуелне елементе. Његови радови су такође веома колористички. Прича се да је био синестета, односно да је могао да “види” музику коју је слушао, тако да је то пренео на платна. У својим књигама је чак имао своја субјективна објашњена о односима ликовних елемената са музичким; како облици, гест и боје, могу направити такав однос да “зазвуче” на посебан начин у нашој души. Овај концепт је мене фасцинирао, тако да сам кренула на своја, не тако детаљна истраживања, где сам испробавала два типа репрезентације музике у својим радовима:
Генерални осећај док слушам композицију, чиме се одређују облици и доминантна боја.
Представљање одређених звукова, где се анализира њихова висина, јачина, текстура и трајање. Они се линијски презентују, где се ствара апстрактна слика, различитих боја, форми и текстура.
Ову тему бих волела да разрадим у будућности, када за то дође време. Сада су код мене друге ствари у животу дошле на ред, као што је налажење мог главног станишта за живот и ангажовања у музичком свету. Сматрам да је битно имати на уму све опције и од њих да се конструише један богат и вредан живот.
Која је разлика била током студирања на Академији уметности у Новом Саду, студирања соло певања у Темишвару и у Трсту?
- Могу рећи да постоје разлике и да су искуства била аутентична свака за себе. Прво сам уписала Академију у Новом Саду. Тад сам била најмлађа, са највише елана да креирам нешто за себе и да створим подлогу за уметничку каријеру. Таквог су гледишта били већина студената и свако је хтео да као индивидуа и уметник покаже себе у најбољем светлу. Визуелна уметност може имати концепт и бити саздана од свега што нас окружује и свега што постоји. Опције за креирање идеје и концепта су безбројне. Тако да у визуелној уметности, правила су јако тешко одредива и комплексно је одредити их. Музика са друге стране је саздана на правилима, којима се она компонује, тако су и материје на музичком факултету много одређеније. На уметничкој академији у Новом Саду смо морали бити веома иновативни и били смо препуштени себи да се упустимо у креативна и интелектуална истраживања. Највећа разлика између визуелне и музичке едукације у уметности јесте та слобода у истраживању. У музици, наравно, постоји одређена слобода, која дефинише сваког студента понаособ, свако интерпретира музику на свој начин. У опери, свако доживи улогу на свој начин, али визуелна уметност се може описати као спој компоновања и перформанса; где си ти тај који креира дело од почетка до краја, док се у оперском певању интерпретира туђе дело, већ креирано. Певач је ту да да живот том делу; иначе, дело само за себе, као да не постоји. Исто као кад би насликао слику и никоме не показао.
Узимајући ове факторе у обзир, по мом мишљењу, визуелни уметници између себе су много аутентичнији, и стварају своју посебну ауру, која ће те или привући, или одбити; а музичари су повезанији по томе што имају сличније проблеме. Наравно, ово се односи на то са чиме се суочавају на факултету. Али у сваком случају, сваки човечји однос је индивидуалан и атмосфера која се створи за време студирања зависи од много фактора. Од самог занимања, едукативног система, до људи понаособ. Моје претходно мишљење је веома субјективно, тако да, не мора бити истинито.
Учествовала си на мастер класовима Беле Маврак, Корнелије Онћоиу (Цорнелиа Онциоиу) и Ауре Тваровске?
- Мастеркласови су увек корисно искуство за уметника и перформера. Ту се испробава, коригује и проширује до тада стечено знање. Из сваког мастеркласа може да се извуче нешто ново, што нам до тада нико није рекао, или на шта нисмо обраћали пажњу; па чак и мали детаљ, који може направити велику разлику. Сећам се позитивног и ентузијастичног Беле Маврак, који нам је објашњавао праву италијанску бел канто технику, док је чувена Корнелија Онћоиу дала важност брилијантности у гласу и изразу; а смирена и отмена Аура Тваровска ми је уливала самопоуздање и показала неке битне савете о техници. Наравно, мојем певању су највише допринели моји професори током школовања, свако на свој начин и јако сам им захвална. Свакако, ниједно учење се не треба пратити слепо. Колико је користан савет који даје професор, варира од студента до студента. Тако да, на путу ка успеху ка томе што радимо, треба да разабирамо најбоље “плодове”, односно учења, на којима можемо да се ослонимо и да напредујемо.
Какав је осећа бити стипендиста нодређених фондова?
- Током едукације сам била добитник стипендија. Оне су јако битне студенту као подршка како материјална, тако и морална. Осећај да си нешто постигао сам, својим трудом и радом, као млад човек даје јако велики подстрек да се настави са још већим ентузијазмом. Највише сам поносна на стипендију “Фонд Меланије Бугариновић”, јер сам је освојила на основу наступа на аудицијама, три године узастопно (2014/15, 2015/16, 2016/17). Тако да сам била обавезана да наступим пет пута у Градској кући у Новом Саду, што је за мене било прелепо и вредно искуство.
На ком пројекту је било изазовно радити, који ти од њих доноси прекретнице?
- Сваки пројекат са собом носи неку врсту изазова, али до сада најизазовнији је био пројекат конзерваторијума у Трсту; Opera „Тхе турн оф тхе сцреw“ (Окретај завртња) у којој сам добила прву озбиљну улогу. Моја улога је била госпођа Гроус, чији карактер делује веома познат; она је кућепазитељка, чува двоје деце, као свака старија жена, брижна бака; али касније постаје део једне мистерије, која се открива полако током опере. Она доживљава промену: од безбрижне, смирене и јаке особе, до забринуте, слабије жене, која на крају напушта имање са девојчицом Флором. У себи сам требала да нађем ту зрелост и сигурност старије особе. Један став којом одише бака са интегритетом над децом коју чува. То сам постигла константном корекцијом и ту сам била упозната озбиљније, први пут, шта је то глума. Глума није само таленат, већ достизање високе свести о самом себи и о томе шта нам недостаје да употпунимо лика којег интерпретирамо. Такође, једна од потешкоћа, коју је ова Opera донела, јесте модерна музика, која је много тежа да се научи од класичних музичких периода. Ова улога је за мене био велики изазов, али зато је и створила велико задовољство када сам је савладала.
Освојила си бројне награде и признања. Која признања су ти дража из света сликарства или музике?
- Свака награда је за мене драгоцена и радујем се свакој, јер су оне опипљив показатељ мог дугогодишњег рада.
Да ли те интересује филмска музика и сценографија?
- Филмска музика је један од праваца музике коју радо слушам у току дана. Без ње, филмови би изгубили своју магију. Да имам времена, бавила бих се и компоновањем и филмска музика би била једна од првих жанрова којим бих се бавила. Музика има то нешто што доводи људе до емотивног пражњења, па и екстазе. Њом се буде емоције које смо потиснули у себе и у своју подсвест.
Што се тиче сценографије, имала сам једно дивно искуство које ми је испунило моје студирање у Трсту. Професорка сценског покрета и оперски режисер Розалба Тревизан, знајући да сам сликарица, ме је ангажовала да насликам десетак сцена за оперу “Дидона и Енеј” коју су извели студенти конзервазотијума у театру градићу Муђа, који је близу Трста. Професорка Розалба је хтела да пре своје пензије уради нешто вредно са студентима; Ја сам се била радовала тој прилици и била пресрећна са резултатом. Моји радови су били пројектирану на сцену, на којој су били распоређени једноставни дрвени кубови, прекривеним тканином. Opera је заживела и свака сцена је добила смисао. Цела Opera је урађена од стране студената, где је још једна студенткиња Камила Каргинова направила костиме и урадила шминку. Певачи су имали реквизите и на сцену су додате још неке флоралне декорације, које су додале класичној античкој лепоти. Ово искуство је за мене било драгоцено и надам се да ћу у будућности имати још сличних прилика да се изразим као сценограф.
Фото: У. Дожић
На шта се мора обратити пажња када глумиш у опери?
- Глума на сцени захтева висок ниво свести о својем телу и простору проз који се крећеш. Свака сцена, сваки моменат у сцени мора имати своју интенцију. Да би схватили интенцију, ми морамо да познајемо добро целу причу, такође своју, али и туђе улоге. Битно је такође превазићи своју природу и карактер, који те може вући ка интерпретирању те одређене улоге на свој начин, који можда није најподеснији, нити је тако замишљен. Глума тражи и трансформацију. У томе помажу људи са којима радиш, увек је битно туђе мишљење. Ми уметници имамо тенденцију да будемо често повређени, јер на сцени приказујемо неки део себе, који можда није тако очигледан у свакодневници, ми се експонирамо и рањиви смо. Зато треба бити трезвеније главе и примати савете објективно, са рацијом. Никада нећемо бити савршени, али треба да се стреми ка што бољем резултату. Рецимо, код улоге Госпође Гроус, морала сам да редуцирам непотребне покрете руку, јер нису индицирали њен карактер и описивали њу као личност. Такође, на сцени је битно да се обраћамо публици, тако да сам морала да се навикавам да док певам гледам често ка публици, а не да гледам у другим правцима или ка другим певачима. Чак када се обраћаш некоме на сцени, не смеш бити скроз окренут ка њима, већ увек стајати у неком полупрофилу, ка публици. Много од тога што је нама урођено да радимо, на сцени треба кориговати и научити театрално понашање. У опери чак ни јако драматични моменти туге, или љутње, не требају да изгледају превише приближно реалности. Увек треба постојати доза уметничке лепоте и достојанствености. Могу рећи да, да би стали на сцену , потребан је велики рад на себи и рафинисање онога што имамо већ да понудимо.
Какви су тренутни планови?
- Тренутно боравим код куће и спремам подлогу за следећи корак, а то је пресељење у Румунију, где ћу живети са својим дечком и тражити посао, а успут ћу учествовати на једном такмичењу оперских певача. Такође, планирам да одржим што пре могуће и једну изложбу у свој родном граду Вршцу. Ово су све планови, па ће једно по једно доћи на ред. По мом мишљењу, битно је увек имати планове, па не морају се увек сви инстантно решити, али воља за рад и напредак да су увек присутни.
Зашто бити део "Културног корена"? Зато што је изузетно важно доприносити култури када се праве вредности заборављају или што цитат каже "Култура је мост између прошлости и будућности." Ми смо ту да пружимо шансу да талентовани људи дођу до изражаја, да се чује за њихов рад, да се чује глас. Ми смо ту да ујединимо сваког човека у лепоти и искрености уметности, као и све уметнике из различитих области.
Уколико желите да будете део овог културног додатка, радове можете слати на следећу маил адресу: нпортал.инфо@гмаил.цом
Забрањено је свако копирање и преузимање ауторских текстова!
БОНУС ВИДЕО:
