Marina Santrač je neko ko ima plan za duge staze, sve umereno i bez odustajanja. Sa njom smo razgovarali o tome kako je uspela da podeli svoje srce na dve različite umetničke discipline, solo pevanje koje će ipak jednog dana spojiti u jednu disciplinu iz koje će izaći autentičnost umetničkog izraza. Svoju ljubav prema slikarstvu otkrila je odrastajući uz cenjenog slikara Zdravka Santrača, dok se ljubav prema muzici javila kasnije. Završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu- slikarstvo, a osnovn muzičke studije zavrišla je u Temišvaru, dok se za master istih opredelila za pohađanje u Trstu. Iza sebe ima niz izložbi i učestvovala je nabrojnim master klasovima.
Prema svemu sudeći, završila si prvo osnovnu muzičku školu, pa tek posle upisala slikarstvo? Kako se rodila ljubav prema slikarstvu?
- Slikarstvo je zapravo bilo deo mog života od malih nogu. Moj otac, Zdravko Santrač je bio slikar i ja sam uz njega postala upoznata sa umetnošću. Sedela sam pored njega, motrila na njegove pažljive i osmišljene poteze po platnu i način na koji je mešao boje da dobije tu, baš tu, posebnu nijansu, koja će upotpuniti taj određeni delić slike. Taj strpljiv i postepen proces, pun zanimljivih oblika, linijskih preplitanja i kolorističkih kombinacija, je mene začarao na poseban način, tako da sam već od malena bila ubeđena da ću i ja postati slikarka. Krenula sam od crtanja, pa su se polako gomilali papiri puni crteža, dok nisam krenula i da slikam. Mogu reći da sam za vreme srednje škole bila manje produktivna, rekla bih zbog sistema, koji deci postavlja veoma zahtevan program učenja predmeta, kojima se u budućnosti nikad neće ni baviti. Tako da mi je čak i žao, jer se osećam da mi je srednja škola, gimnazija, oduzela mnogo vremena za kreativno izražavanje, a i motivaciju. Sa muzikom, solo pevanjem sam krenula baš za vreme srednje škole. Inače, volela sam da pevam kod kuće, ali nisam razmišljala mnogo o operskom pevanju, dok nisam upisala hor i videla devojke, koje imaju razvijeniji glas, jer su išle na solo pevanje i dobijale su solo deonice. Tako sam i ja dobila želju da razvijem svoj glas i da nastupam solo. Opera se veoma lako zavoli, ali treba biti i istrajan. Mnogi ljudi brzo odustanu, jer ne vide budućnost u njoj, i smatraju da ne mogu živeti od muzike, a ja smatram da muzika sama je život i moj život nebi imao smisao bez nje; kao i umetnosti uopšte. Nakon srednje škole sam upisala Slikarstvo na Akademiji u Novom Sadu, a pošto sam ga završila, upisala sam muzički Fakultet u Temišvaru. Na kraju sam završila master u Trstu. Verujem da sam mnogo srećna osoba, jer imam dara za dve vrste umetnosti, što je moj život odvelo na različita mesta i kroz različite sfere ljudi i društva. Jako sam zahvalna za svo stečeno iskustvo i znanje i za sve ljude koje sam upoznala tokom godina.
Sa kojim si se sve izazovima suočavala tokom studiranja, da li ti prija kada te zovu umetnicom?
- Moj najveći izazov je bio da se posvetim podjednako obema sferama, slikarstvu i muzici. Morala sam tokom studiranja da kompromitujem neke stvari, da bih mogla da izvršim meni najprioritetnije obaveze. Nije bio lak period, ali sam na kraju upotpunila svoja očekivanja. Tokom vremena sam naučila da se organizujem i da porasporedim vreme. Shvatila sam da ne mogu sve odjednom, već moram da posvetim određeno vreme jednom projektu, pa da pređem na drugi nakon što ga završim. Ja sam takva osoba kojoj se stalno javljaju nove ideje, za nove i različite projekte, tako da dobar plan i struktura su meni uvek neophodni. Ne planiram ništa previše unapred, ali mi je bitno da uvek imam nešto da radim kreativno. Još jedna od poteškoća sa kojom se umetnici suočavaju, jeste da se pronađe svoj lični stil, kako u slikarstvu, tako i u muzici. U slikarstvu treba uvideti šta nas najviše zanima i u kom pravcu se kreće naša poetika. Najbitnije i najizazovnije jeste da se produbi naš koncept, da se bude istrajan i disciplinovan, jer nas te karakteristike dovode do uspeha. Što se tiče pevanja je isto, ali je bitno pronaći svoj repertoar, taj koji prija tvojem glasu, pa i tvojoj ličnosti. Sve se to stiče vremenom i iskustvom i jesu stvari na kojima još uvek radim.
Pročitajte još
Kada me ljudi nazivaju umetnicom, to rade u različitim kontekstima i situacijama i to mi ne smeta, jer to znači da prepoznaju za šta se zalažem i ka čemu stremim, ali naravno, to ne definiše celu moju ličnost. Samo ljudi koji me najviše poznaju, gledaju me kroz mnoge različite prizme, koje konstruiše moja ličnost. Svako ima puno verzija sebe, čitav univerzum koji se otkriva tokom života. Tako da, reč “umetnica” jeste nešto što može biti generalno vezano za mene, ali me ne definiše u potpunosti.
Foto: Gabriela Buza Bianka
Na koji način uspevaš da spojiš sada slikarstvo i solo pevanje?
- Sada idem korak po korak. Jedan projekat za drugim, dok ne nađem svoje pravo mesto u svetu umetnosti. Moja želja da praktično spojim slikarstvo i muziku se rodila još dok sam studirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Nalik na oca, moje slikarstvo je kolorističko, gde volim da se poigravam bojama, oblicima i njihovom odnosu. Tada sam počela da istražujem umetnike, čiji su me radovi najviše privukli i mene je zainteresovao Vasili Kandinski. On je jedan od prvih koji su spojili u svojim radovima muzičke i vizuelne elemente. NJegovi radovi su takođe veoma koloristički. Priča se da je bio sinesteta, odnosno da je mogao da “vidi” muziku koju je slušao, tako da je to preneo na platna. U svojim knjigama je čak imao svoja subjektivna objašnjena o odnosima likovnih elemenata sa muzičkim; kako oblici, gest i boje, mogu napraviti takav odnos da “zazvuče” na poseban način u našoj duši. Ovaj koncept je mene fascinirao, tako da sam krenula na svoja, ne tako detaljna istraživanja, gde sam isprobavala dva tipa reprezentacije muzike u svojim radovima:
Generalni osećaj dok slušam kompoziciju, čime se određuju oblici i dominantna boja.
Predstavljanje određenih zvukova, gde se analizira njihova visina, jačina, tekstura i trajanje. Oni se linijski prezentuju, gde se stvara apstraktna slika, različitih boja, formi i tekstura.
Ovu temu bih volela da razradim u budućnosti, kada za to dođe vreme. Sada su kod mene druge stvari u životu došle na red, kao što je nalaženje mog glavnog staništa za život i angažovanja u muzičkom svetu. Smatram da je bitno imati na umu sve opcije i od njih da se konstruiše jedan bogat i vredan život.
Koja je razlika bila tokom studiranja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, studiranja solo pevanja u Temišvaru i u Trstu?
- Mogu reći da postoje razlike i da su iskustva bila autentična svaka za sebe. Prvo sam upisala Akademiju u Novom Sadu. Tad sam bila najmlađa, sa najviše elana da kreiram nešto za sebe i da stvorim podlogu za umetničku karijeru. Takvog su gledišta bili većina studenata i svako je hteo da kao individua i umetnik pokaže sebe u najboljem svetlu. Vizuelna umetnost može imati koncept i biti sazdana od svega što nas okružuje i svega što postoji. Opcije za kreiranje ideje i koncepta su bezbrojne. Tako da u vizuelnoj umetnosti, pravila su jako teško odrediva i kompleksno je odrediti ih. Muzika sa druge strane je sazdana na pravilima, kojima se ona komponuje, tako su i materije na muzičkom fakultetu mnogo određenije. Na umetničkoj akademiji u Novom Sadu smo morali biti veoma inovativni i bili smo prepušteni sebi da se upustimo u kreativna i intelektualna istraživanja. Najveća razlika između vizuelne i muzičke edukacije u umetnosti jeste ta sloboda u istraživanju. U muzici, naravno, postoji određena sloboda, koja definiše svakog studenta ponaosob, svako interpretira muziku na svoj način. U operi, svako doživi ulogu na svoj način, ali vizuelna umetnost se može opisati kao spoj komponovanja i performansa; gde si ti taj koji kreira delo od početka do kraja, dok se u operskom pevanju interpretira tuđe delo, već kreirano. Pevač je tu da da život tom delu; inače, delo samo za sebe, kao da ne postoji. Isto kao kad bi naslikao sliku i nikome ne pokazao.
Uzimajući ove faktore u obzir, po mom mišljenju, vizuelni umetnici između sebe su mnogo autentičniji, i stvaraju svoju posebnu auru, koja će te ili privući, ili odbiti; a muzičari su povezaniji po tome što imaju sličnije probleme. Naravno, ovo se odnosi na to sa čime se suočavaju na fakultetu. Ali u svakom slučaju, svaki čovečji odnos je individualan i atmosfera koja se stvori za vreme studiranja zavisi od mnogo faktora. Od samog zanimanja, edukativnog sistema, do ljudi ponaosob. Moje prethodno mišljenje je veoma subjektivno, tako da, ne mora biti istinito.
Učestvovala si na master klasovima Bele Mavrak, Kornelije Onćoiu (Cornelia Oncioiu) i Aure Tvarovske?
- Masterklasovi su uvek korisno iskustvo za umetnika i performera. Tu se isprobava, koriguje i proširuje do tada stečeno znanje. Iz svakog masterklasa može da se izvuče nešto novo, što nam do tada niko nije rekao, ili na šta nismo obraćali pažnju; pa čak i mali detalj, koji može napraviti veliku razliku. Sećam se pozitivnog i entuzijastičnog Bele Mavrak, koji nam je objašnjavao pravu italijansku bel kanto tehniku, dok je čuvena Kornelija Onćoiu dala važnost brilijantnosti u glasu i izrazu; a smirena i otmena Aura Tvarovska mi je ulivala samopouzdanje i pokazala neke bitne savete o tehnici. Naravno, mojem pevanju su najviše doprineli moji profesori tokom školovanja, svako na svoj način i jako sam im zahvalna. Svakako, nijedno učenje se ne treba pratiti slepo. Koliko je koristan savet koji daje profesor, varira od studenta do studenta. Tako da, na putu ka uspehu ka tome što radimo, treba da razabiramo najbolje “plodove”, odnosno učenja, na kojima možemo da se oslonimo i da napredujemo.
Kakav je oseća biti stipendista nodređenih fondova?
- Tokom edukacije sam bila dobitnik stipendija. One su jako bitne studentu kao podrška kako materijalna, tako i moralna. Osećaj da si nešto postigao sam, svojim trudom i radom, kao mlad čovek daje jako veliki podstrek da se nastavi sa još većim entuzijazmom. Najviše sam ponosna na stipendiju “Fond Melanije Bugarinović”, jer sam je osvojila na osnovu nastupa na audicijama, tri godine uzastopno (2014/15, 2015/16, 2016/17). Tako da sam bila obavezana da nastupim pet puta u Gradskoj kući u Novom Sadu, što je za mene bilo prelepo i vredno iskustvo.
Na kom projektu je bilo izazovno raditi, koji ti od njih donosi prekretnice?
- Svaki projekat sa sobom nosi neku vrstu izazova, ali do sada najizazovniji je bio projekat konzervatorijuma u Trstu; Opera „The turn of the screw“ (Okretaj zavrtnja) u kojoj sam dobila prvu ozbiljnu ulogu. Moja uloga je bila gospođa Grous, čiji karakter deluje veoma poznat; ona je kućepaziteljka, čuva dvoje dece, kao svaka starija žena, brižna baka; ali kasnije postaje deo jedne misterije, koja se otkriva polako tokom opere. Ona doživljava promenu: od bezbrižne, smirene i jake osobe, do zabrinute, slabije žene, koja na kraju napušta imanje sa devojčicom Florom. U sebi sam trebala da nađem tu zrelost i sigurnost starije osobe. Jedan stav kojom odiše baka sa integritetom nad decom koju čuva. To sam postigla konstantnom korekcijom i tu sam bila upoznata ozbiljnije, prvi put, šta je to gluma. Gluma nije samo talenat, već dostizanje visoke svesti o samom sebi i o tome šta nam nedostaje da upotpunimo lika kojeg interpretiramo. Takođe, jedna od poteškoća, koju je ova Opera donela, jeste moderna muzika, koja je mnogo teža da se nauči od klasičnih muzičkih perioda. Ova uloga je za mene bio veliki izazov, ali zato je i stvorila veliko zadovoljstvo kada sam je savladala.
Osvojila si brojne nagrade i priznanja. Koja priznanja su ti draža iz sveta slikarstva ili muzike?
- Svaka nagrada je za mene dragocena i radujem se svakoj, jer su one opipljiv pokazatelj mog dugogodišnjeg rada.
Da li te interesuje filmska muzika i scenografija?
- Filmska muzika je jedan od pravaca muzike koju rado slušam u toku dana. Bez nje, filmovi bi izgubili svoju magiju. Da imam vremena, bavila bih se i komponovanjem i filmska muzika bi bila jedna od prvih žanrova kojim bih se bavila. Muzika ima to nešto što dovodi ljude do emotivnog pražnjenja, pa i ekstaze. NJom se bude emocije koje smo potisnuli u sebe i u svoju podsvest.
Što se tiče scenografije, imala sam jedno divno iskustvo koje mi je ispunilo moje studiranje u Trstu. Profesorka scenskog pokreta i operski režiser Rozalba Trevizan, znajući da sam slikarica, me je angažovala da naslikam desetak scena za operu “Didona i Enej” koju su izveli studenti konzervazotijuma u teatru gradiću Muđa, koji je blizu Trsta. Profesorka Rozalba je htela da pre svoje penzije uradi nešto vredno sa studentima; Ja sam se bila radovala toj prilici i bila presrećna sa rezultatom. Moji radovi su bili projektiranu na scenu, na kojoj su bili raspoređeni jednostavni drveni kubovi, prekrivenim tkaninom. Opera je zaživela i svaka scena je dobila smisao. Cela Opera je urađena od strane studenata, gde je još jedna studentkinja Kamila Karginova napravila kostime i uradila šminku. Pevači su imali rekvizite i na scenu su dodate još neke floralne dekoracije, koje su dodale klasičnoj antičkoj lepoti. Ovo iskustvo je za mene bilo dragoceno i nadam se da ću u budućnosti imati još sličnih prilika da se izrazim kao scenograf.
Foto: U. Dožić
Na šta se mora obratiti pažnja kada glumiš u operi?
- Gluma na sceni zahteva visok nivo svesti o svojem telu i prostoru proz koji se krećeš. Svaka scena, svaki momenat u sceni mora imati svoju intenciju. Da bi shvatili intenciju, mi moramo da poznajemo dobro celu priču, takođe svoju, ali i tuđe uloge. Bitno je takođe prevazići svoju prirodu i karakter, koji te može vući ka interpretiranju te određene uloge na svoj način, koji možda nije najpodesniji, niti je tako zamišljen. Gluma traži i transformaciju. U tome pomažu ljudi sa kojima radiš, uvek je bitno tuđe mišljenje. Mi umetnici imamo tendenciju da budemo često povređeni, jer na sceni prikazujemo neki deo sebe, koji možda nije tako očigledan u svakodnevnici, mi se eksponiramo i ranjivi smo. Zato treba biti trezvenije glave i primati savete objektivno, sa racijom. Nikada nećemo biti savršeni, ali treba da se stremi ka što boljem rezultatu. Recimo, kod uloge Gospođe Grous, morala sam da reduciram nepotrebne pokrete ruku, jer nisu indicirali njen karakter i opisivali nju kao ličnost. Takođe, na sceni je bitno da se obraćamo publici, tako da sam morala da se navikavam da dok pevam gledam često ka publici, a ne da gledam u drugim pravcima ili ka drugim pevačima. Čak kada se obraćaš nekome na sceni, ne smeš biti skroz okrenut ka njima, već uvek stajati u nekom poluprofilu, ka publici. Mnogo od toga što je nama urođeno da radimo, na sceni treba korigovati i naučiti teatralno ponašanje. U operi čak ni jako dramatični momenti tuge, ili ljutnje, ne trebaju da izgledaju previše približno realnosti. Uvek treba postojati doza umetničke lepote i dostojanstvenosti. Mogu reći da, da bi stali na scenu , potreban je veliki rad na sebi i rafinisanje onoga što imamo već da ponudimo.
Kakvi su trenutni planovi?
- Trenutno boravim kod kuće i spremam podlogu za sledeći korak, a to je preseljenje u Rumuniju, gde ću živeti sa svojim dečkom i tražiti posao, a usput ću učestvovati na jednom takmičenju operskih pevača. Takođe, planiram da održim što pre moguće i jednu izložbu u svoj rodnom gradu Vršcu. Ovo su sve planovi, pa će jedno po jedno doći na red. Po mom mišljenju, bitno je uvek imati planove, pa ne moraju se uvek svi instantno rešiti, ali volja za rad i napredak da su uvek prisutni.
Zašto biti deo "Kulturnog korena"? Zato što je izuzetno važno doprinositi kulturi kada se prave vrednosti zaboravljaju ili što citat kaže "Kultura je most između prošlosti i budućnosti." Mi smo tu da pružimo šansu da talentovani ljudi dođu do izražaja, da se čuje za njihov rad, da se čuje glas. Mi smo tu da ujedinimo svakog čoveka u lepoti i iskrenosti umetnosti, kao i sve umetnike iz različitih oblasti.
Ukoliko želite da budete deo ovog kulturnog dodatka, radove možete slati na sledeću mail adresu: nportal.info@gmail.com
Zabranjeno je svako kopiranje i preuzimanje autorskih tekstova!
BONUS VIDEO:
