Манастир Петковица, задужбина Јелене Штиљановић, удовице деспота Стефана Штиљановића, подигнут је у 16. веку на југозападним падинама Фрушке горе и вековима је представљао место молитве и тишине. Смештен три километра од манастира Шишатовац, овај манастир је 1990. године проглашен спомеником културе од изузетног значаја и стављен под заштиту Републике Србије.
Ипак, крајем 20. века био је запуштен - без пута, струје, врата и прозора, готово заборављен. Његову обнову покренула је монахиња Антонина, чији је животни пут, испуњен невероватним преокретима, достојан филмског сценарија.
Преломни тренутак у историји манастира Петковица догодио се 7. јуна 2001. године, када је у ову запуштену светињу стигла тадашња монахиња, данас игуманија Антонина. До цркве је морала да се пробија кроз густо шибље, а у њеној унутрашњости, како се присећа, дочекале су је једино птице. Тада је донела завет – да ће манастиру вратити живот и сачувати га од заборава.
Прочитајте још
У свега две године, ова предана, мудра и неуморна Божја слушкиња успела је да асфалтира два километра пута, уведе струју, оспособи конак и створи основне услове за живот. Највећи ослонац у свему била јој је мајка, која је из Шведске дошла са намером да је одговори од монашког пута. Међутим, остала је уз своју ћерку. Не само то, већ се и сама се замонашила, узевши име сестра Меланија, и постала верна сапутница и "десна рука" данашњој игуманији у обнови фрушкогорске светиње.
- Прве године, чим сам из манастира Гргетег прешла у Петковицу, после неколико месеци долази моја мајка из Шведске, где је 17 година живела и радила. Кад је видела у какву сам дивљину дошла, запрепастила се. Молила ме је да се вратим, али сам јој рекла да не идем никуда, да је Петковица баш оно што сам желела и да је она пронашла мене, а не ја њу - испричала је игуманија Антонина за митровица.инфо.
Како би била сигурна да мајка убудуће неће покушавати да је врати у световни живот, на растанку јој је изговорила реченицу која је требало да буде највећа могућа заштита:
- Ја ово не могу да скинем, а ти ово можеш да обучеш!
Игуманија Петковице присећа се да је њена мајка отишла разочарана ћеркином непослушношћу. Али, онда је уследио неочекивани расплет.
- Само месец и по дана касније вратила се, и то заувек. Пред капијом манастира стао је такси, а ја сам је дочекала речима: 'Не отказуј такси, ја се не враћам!' А она мени одговори: 'Ни ја не идем од тебе.' После тога се замонашила и постала сестра Меланија и била ми је највећа подршка свих ових година - присећа се игуманија Антонина.
Данас, после скоро две и по деценије истрајног труда, манастир Петковица заслужено носи епитет једног од најлепших бисера Фрушке горе. У овом некада мушком манастиру сада живи заједница од 11 монахиња и две искушенице. Сестре су изградиле нови конак, обрађују виноград са 6.000 чокота лозе на 1,2 хектара, брину о рибњаку који се простире на 40 ари и производе сопствено вино.
У срцу манастирског комплекса налази се црква посвећена Светој Петки, у којој се чува кивот са честицом њене руке – светитељке и чудотворке коју српски народ посебно поштује. Значајно место има и извор Свете Петке, за који бројни верници верују да поседује лековита својства.
Током историје, Петковица је била и партизанска болница у време пробоја Сремског фронта, а након рата коришћена је чак и као склониште за стоку. Данас, захваљујући вери и упорности игуманије Антонине, манастир је поново духовно уточиште и све посећеније место ходочасника и туриста.
- Више нисмо саме, радимо и градимо, напредујемо, а и Богу је мило да ова светиња живи свој живот и служи добрим људима - каже мати Антонина.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
