Новембра 1878. године Ђура Јакшић је преминуо у свом изнајмљеном стану у Скадарској улици на рукама верног пријатеља Јована Јовановића Змаја.
Иако је званично умро од туберкулозе, од које је боловао већ 17 година, врло добро се знало да је његово здравствено стање погоршано након премлаћивања по налогу једног моћника, коме се замерио јер није умео да ћути на неправду и злоупотребу државног положаја.
Ковчег су из сиротињске собе изнели на рукама четворица књижевника: Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин.
- Беху ту високи државници, велики и мали чиновници, професори и научници, војници, ђаци, трговци, занатлије и сиромашни радници…-
Прочитајте још
По извештају штампе од 25 000 ондашњих становника Београда, скоро половина је дошла да ода последњу почаст великом песнику.
Сахрањен је на Ташмајданском гробљу, а годинама његов гроб је био без обележја и време је претило да се због тога сасвим изгуби.
Године 1905. Општина београдска постаља му овај споменик, а две године касније његови посмртни остаци су пренети на Ново гробље залагањем Типографског певачког друштва „Јакшић”, које је заслужно и за подизање његовог споменика на Калемегдану (1896).
Најупечатљивији детаљ споменика су свакако речи „У свету, брале, нема Љубави”, и можда су то баш једне од последњих које је рекао Змају.
