Према предању, Аранђеловдан је био крсна слава цара Душана. Верује се да је током сваке прославе стајао док је дочекивао госте, а анђео му је, како легенда каже, седео на рамену. Када је једном приликом из умора сео, анђео се увредио и одлетео, па је цару требало месецима да га поврати у своју наклоност.
Знамо сви колико су припреме за славу обимне, а понекад трају данима. Брине се о јелима, тортама, пићу, иконама, свећи, али и о практичним стварима попут столица, посуђа и распореда гостију. Ипак, постоји још једно мање познато правило: правило седења. Сваки гост, према обичају, има своје симболично место, открила нам је етнолог Снежана Ашанин.
Фото: Shutterstock
"Слава је некада представљала својеврстан предах, јер се углавном одржавала зими, када су пољски радови завршени. Људи су се дружили, певали, веселили се и размењивали новости. Улога домаћина одувек је била иста, а једно од неписаних правила јесте распоред седења гостију, заснован на веровању", започиње Снежана.
Како се одређује ко где седи?
Икона се увек поставља према истоку, и тај део сматра се "челом совре"- свечане трпезе.
Прочитајте још
"Сваки гост се дочекује са посебном пажњом, као неко коме се указује част. На челу совре седи најважнији гост, често кум, ујак или особа која је посебно поштована. Понекад је то пријатељ за кога се верује да доноси срећу и благостање дому. Слично је као код избора положајника за Божић", објашњава етнолог.
Фото: Милена Анђела, Википедија
У традиционалној култури, распоред седења био је строго одређен: на челу совре најугледнији гост, затим мушкарци поређани по годинама, родбинској блискости или друштвеном угледу, док су жене имале своје место у доњем делу трпезе. Данас се ти обичаји углавном ублажавају - домаћини најчешће сами распореде госте или их пусте да сами одаберу место.
Снежана додаје да особа која седне на чело трпезе има посебну дужност: треба да буде добар говорник, неко ко ће знати да изговори здравицу и пожели домаћину и присутнима здравље, напредак и сваку срећу.
(Она.рс)
БОНУС ВИДЕО:
