РУС, ПОЉАК, МОЖДА ЧЕХ? Како су стране службе гледале на Тита

Обавештајне агенције, укључујући немачку (Гестапо) и америчку (ЦИА, НСА), пажљиво су анализирале фонетику, његов говор и позадину тражећи потенцијалне слабости, али су се на крају више фокусирале на његово пркошење Стаљину, стабилност Југославије после Другог светског рата и стратешки значај. 

Америчке анализе акцента: Пољак или Рус?

У документу ЦИА са којег је скинута ознака тајности поменута је фонетска анализа која сугерише да Титов матерњи језик није био српскохрватски, предлажући пољски или руски, уз напомену о његовом страним акценту у језику.

Извештаји детаљно наводе тврдње појединаца, попут Маријана Маркула, који су се срели са Титом и инсистирали да човек кога су упознали 1950-их није прави Јосип Броз, што сугерише да је он нестао у Русији око 1937. године и да га је заменио руски агент.

Документ Централно обавештајне агенције (ЦИА) можете погледати ОВДЕ, док извештај Националне безбедносне агенције (НСА) можете видети ОВДЕ.

- Самогласник "и" исто се изговара после меких и тврдих сугласника у српскохрватском језику. На другој страни они чији је матерњи језик руски или пољски вероватно би обе речи изговарали са умекшаним "н". То је управо Титов изговор српскохрватског језика и он се најбоље описује као страни акценат - наводи се у анализи.

Аутори документа кажу да би било логично претпоставити да је контроверзни Тито Рус или Пољак, али наглашавају да се његов идентитет само може претпоставити, као и да сигурно нема "југословенско порекло". Они констатују да управо Титово нејугословенско порекло може да објасни његову непристрасност и доследно томе "успех" у разрешавању разних проблема и сукоба етничких група у Југославији.

Фото: Википедија

Аутори анализе, која је рађена на основу једног Титовог говора из 1977. године, закључују да би било какво даље истраживање стварног и правог Титовог идентитета служило само у академске сврхе.

Већина декласификованих докумената ЦИА истиче Титову успешну стратегију да Југославију одржи независном од совјетске контроле и апарат који је изградио како би осигурао стабилност након његове смрти, сматрајући га кључном фигуром Хладног рата.

Исто тако, немачка обавештајна служба Гестапо је већ 1942. године сумњала да је Тито Словенац или Чех због његовог акцента и истраживала је његово порекло, примећујући контрадикције у исказима сведока. Тихомир Том(ић), Камило Хорватин, Иван Брозовић, Филип Филиповић, Нидерле, Лебедев, Јосип Томанек, Јозеф Вацлај, Тоша Тишмар – само су неки од идентитета које су гестаповци приписивали особи званој Тито.

Сумње око „правог“ идентитета Јосипа Броза Тита остају актуелне и данас, скоро пет деценије након његове смрти. Поред бројних књига објављених у бившој Југославији и студија које су спровеле стране обавештајне службе, једна од најозлоглашенијих тајних полицијских снага у историји, немачки Гестапо, такође је била збуњена мистеријом која је окруживала доживотног председника СФРЈ.

У тајним, раније необјављеним документима које је прегледао Newsweek, очигледно је да су СС официри од 1941. до 1943. године имали значајних потешкоћа у одређивању не само како је Тито заправо изгледао, већ и ко је он био, одакле је заиста дошао и каква је била његова права агенда.

Фото: Профимедиа

Један од најранијих тајних извештаја који се бави Титовим идентитетом састављен је у септембру 1942. године, на основу испитивања немачких официра заробљених након партизанског напада на нацистичку фабрику метала у Ливну, а касније пуштених у размени заробљеника. Током заробљеништва, немачки официри су имали јединствену прилику да разговарају са Титом, а један од њих је дао следеће сведочанство:

- За Тита се може рећи да је након забране Комунистичке партије у Југославији био њен незванични вођа. Треба напоменути да је у Шпанском грађанском рату обављао високу функцију и командовао јединицом већом од бригаде. Након завршетка рата, отишао је у Русију, а у јесен те године (1939, напомена аутора), у пратњи једног енглеског и једног југословенског официра Генералштаба, подморницом је стигао на далматинску обалу. Од њих је добио радио-предајник преко којег је одржавао комуникацију са иностранством ради размене обавештајних података.

Упркос претпоставци да је Тито намерно пребачен у Југославију енглеском подморницом, како је разјашњено у документу из 1943. године, двоструке или чак вишеструке политичке игре које су обележиле његову послератну еру већ су почеле током рата.

Заробљени немачки официри били су шокирани Титовим ставом да се, због „страшног крвопролића на Источном фронту, мора преговарати о примирју између Немаца и Руса, јер је постојала опасност да Енглеска и Америка поново изађу као победници“. Тито је веровао да би победа капиталистичких режима који доминирају англоамеричким светом значила катастрофу, или боље речено ропство, за радничку класу. Његова изјава води до две могуће импликације. Прва је да су Титове опаске имале за циљ да ослабе борбени морал Немаца – убедећи их у узалудност њихове борбе против Совјета, чиме би их склониле у своју корист. С друге стране, постоји могућност да је Тито био много ближи „немачкој ствари“ него што се раније мислило.

Ову теорију подржава изјава у извештају у којој се напомиње да је Тито „врло добро познавао Немце од раније“ и да је био „изненађен што су били способни за злочине које су починили у Београду у то време“.

Немачки официр коме је Тито то рекао одбацио је његове примедбе, наводећи да су то „енглеске лажи, као што су биле у Првом светском рату“, очигледно се уклапајући у Титову игру.

Поред тога, током дужег разговора, Тито је Немцима пружио детаљан опис аустроугарске војне организације у Првом светском рату, демонстрирајући „веома опсежно стручно знање и беспрекорно владање немачким језиком“, што је довело до претпоставке да је Тито био аустријски официр.

Фото: Профимедиа

Ове изјаве и детаљи о „вођи бандита“, како су га често називали, навели су Немце да се запитају ко је Тито заправо био и да уложе значајна средства у проналажење одговора – проширујући своју потрагу далеко изван Југославије на Париз, Праг и Совјетску Русију.

У документу поднетом у октобру 1942. године, немачке обавештајне службе су први пут почеле да испитују Титово порекло, сумњајући, првенствено због његовог акцента, да је Словенац или Чех, теорија коју је касније потврдио на испитивању извесни др Леви Курт.

Парадоксално, како се повећавао број људи који су давали сведочанства о Титу, тако се повећавао и број контрадикција.

„Немамо јасне информације о његовој професији. Понекад је описиван као интелектуалац, а понекад је сматран металуршким радником из љубљанског краја. У сваком случају, он је веома интелигентан. Нисмо сигурни да ли је учествовао у Шпанском рату. То не можемо утврдити на основу материјала који су нам доступни“, наводи се у извештају од 13. октобра 1942. године.

Док су нацистичке службе широм Европе претраживале архиве тражећи Титов прави идентитет, обавештајни официри у окупираној Југославији фокусирали су се на једини опипљиви аспект неухватљивог маршала - његов физички изглед, који је Немцима остао непознат до краја 1942. године.

Фото: Профимедиа

Тек у извештају о испитивању члана Централног комитета Комунистичке партије Београда Светозара Марковића из јануара 1943. године, Немци су инсистирали на детаљном опису Тита. Поред физичких особина као што су „широка рамена, тамна густа коса зачешљана уназад, упадљиво извајано и чисто обријано лице“, Марковић је приметио да се Тито изузетно елегантно облачио и да је имао „врло добро одржаване руке, упркос свом наводном занимању бравара“.

Коментари на овај документ откривају да је Марковићево сведочење пробудило радозналост Немаца, посебно након што је Гестапо истог месеца добио сведочење од официра Митерхамера, који је сугерисао да би Тито „сасвим могуће био иста особа као Хрват Камило Хорватин“, који је, пре путовања у СССР 1925. године, радио као новинар у неколико комунистичких публикација у Загребу. Као доказ, Митерхамер је доставио Титову фотографију, на основу које је у посебном извештају закључено да су Тито и Хорватин били идентичне особе.

Остаје нејасно како су немачке тајне службе, познате по својој прецизности и темељности, успеле да помешају Јосипа Броза са познатим хрватским комунистом и уредником радничко-сељачких новина Борба, који је 1937. и 1938. године из Москве оптужио Тита да је „дао потпуно лажну слику о стању у партији“.

Гестапо се није дуго задржавао на овој погрешној претпоставци и, у року од две недеље, наставио је са даљим спекулацијама. У документу немачке амбасаде у Загребу први пут се помиње име Иван Брозовић као потенцијални идентитет за Тита.

Фото: Профимедиа

„Титово право име, на основу пронађених фотографија и проверених извора, је Иван Брозовић. Он је металуршки радник и био је затворен до 1934. године због комунистичких активности. Након пуштања на слободу, путовао је у СССР пословно, а током Шпанског грађанског рата, преко Француске, отишао је у Шпанију. Након тога, преузео је Централни комитет Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ), где је и даље на челу, а његов шеф кабинета је Арсо Јовановић.“

Иако су даљи извештаји усташких служби тврдили да је Иван Брозовић, у усташким документима наведен као Бросови, наводно заменио извесног Горкића на месту секретара ЦК КПЈ у Француској, организујући пребацивање југословенских комуниста у Шпанију, Гестапо је брзо утврдио да Иван Брозовић није био Тито, већ његов сарадник и адвокат из Херцеговине.

Због неуспеха да пронађу Брозовића, Немци су се окренули информацијама из Љотићевог покрета. Из тих кругова, неименовани немачки официр представио је контроверзну верзију Титовог порекла, другачију од свих претходних, што је са опрезом забележено у документима.

„Тито је наводно некадашњи српски капетан прве класе Тихомир Томић, који је био вођа и планер комунистичке официрске побуне у Марибору. Побуна је пропала, а он је побегао у Аустрију, затим Француску, па у Шпанију, где је деловао под вођством Галабрије и републиканског премијера Азање. Кад је револуција угушена, отишао је за Француску и преко совјетске амбасаде отпутовао за Русију, где је у Коминтерни добио позицију кореспондента за Балкан и образовао се у војнополитичком погледу.Након неког времена добио је од Совјета задатак да под лажним именом путује по балканским земљама. Том приликом је требало да ступи у контакт са следећим политичким личностима: с председавајућим парламента Иваном Рибаром, адвокатом Чедом Плечевићем из Аранђеловца, с председавајућим југословенске Радничке партије, доктором Драгољубом Јовановићем, новинаром Авдом Хумом, новинаром Владимиром Дедијером и пуковником Орловићем, који је шеф Титовог штаба. Име Тито изведено је из прва два слова имена и презимена Тихомир Томић“, наводи се у документу, а у приложеном додатку истиче се како је једна жена препознала Тита на слици и потврдила да је његово право име Тихомир Томчић, као и да га је два месеца пре давања исказа видела у Цазину, на политичком митингу, кад је Тито појаснио да није Србин, већ Хрват и посвећен католик, као и да потиче из околине Међумурја, на хрватско-мађарској граници, што је неких стотинак километара североисточно од Кумровеца, где је према званичној верзији историје рођен Јосип Броз, овај текст је првобитно објављен у српском издању магазина Њузвик, бр. 79, јун 2017.

Упркос теоријама, званични записи наводе да је Тито рођен у Кумровецу, на територији данашње Хрватске, која је тада припадала Аустроугарској монархији, од хрватског оца и мајке Словенке, да је био браварски стручњак и да је постао комунистички револуционар.

Док су обавештајне агенције истраживале разне теорије о Титовом правом идентитету, укључујући сугестије о руском/пољском пореклу или потенцијалном лажном представљању, оне су често биле спекулативне, у супротности са званичним записима и засјењене фокусом на његов политички значај и стратешке потезе против Совјета.

Фото: Профимедиа

Реакције

Већина публициста и познавалаца не слаже се са анализом ЦИА у којој се наводи да је Јосип Броз Тито није био југословенског порекла. Наиме, анализа која је објављена на сајту Централне обавештајне агенције позива се на фонетску анализу језика којим је говорио Тито и тумачи се да је био Пољак или Рус...

Анализа говора Јосипа Броза је поделила струку и оживела старе спекулације о његовом правом идентитету. Познато је да је променио 70 псеудонима и 15 датума рођења, на тај начин је и сам подгревао мистерију. Писало се да је био амерички, британски, па и немачки човек, да га је поставио руски НКВД као свог шпијуна на чело југословенске Комунистичке партије, али и да су га инсталирали масони. Проглашавали су га за Пољака, Руса, Јеврејина, па чак и за - жену.

Мистерија ко је у ствари био Јосип Броз Тито, бивши председник Југославије и творац Покрета несврстаних, траје још од Другог светског рата, када је Њујорк тајмс објавио да иза овог псеудонима стоји совјетски пуковник Лебед, а воду је замутило актуелизовање документа Националне безбедносне агенције (НСА) написаног крајем седамдесетих година и недавно декласификованог. У тексту из интерног билтена НСА на основу фонетске анализе његовог говора закључено је да се Јосип Броз служио српскохрватским уз страни акценат, као и да му је матерњи језик руски или пољски. Такође се тврди да је „највећи син наших народа и народности" заправо потпуно друга и то много млађа особа од Јосипа Броза, рођеног 1892.

Титов наводни пољски акценат уклапа се донекле у раније тврдње Момчила Јокића да је доживотни председник СФРЈ у ствари дете пољске грофице Марије и управника њеног имања Франца Амброза, који је упознао правог Јосипа Броза из Кумровца у гарнизону аустроугарске војске у Печују. По тој верзији, када је Броз умро, у марту 1913, његов идентитет преузима млади обавештајац Амброз.

На све ово је својевремено реаговао и Титов унук, Јошка Броз, који је преминуо раније ове године.

- Већ деценијама слушамо инсинуације да мој деда није рођен у Кумровцу, већ неко други. То, наравно, није истина, као што није тачно ни да је избегавао да иде у свој родни крај, да га тамо нису препознали и слично. Чак је и мој отац Жарко ишао на своју дедовину и обилазио виноград. Све те приче се пласирају да би се дискредитовали Титов лик и дело, јер су сви свесни да се у његово време много боље живело. Неки се боје и да та носталгија не прерасте у жељу за повратком комунизма.

Перо Симић, новинар и публициста, један од најпознатијих истраживача енигме зване Тито, каже да је ова анализа вероватно потекла из америчке амбасаде у Београду.

Фото: Н. Фифић

- И Тито је сам подгревао мистерију о себи, па је једном кад га је Стево Крајачић питао кад је заправо рођен, пошто се помињу многи датуми, одговорио: „Откуд ја то да знам?" Ни партизани до 1943. нису знали које име и презиме стоји иза псеудонима Тито, а када је на Петој земаљској конференцији изабран за генералног секретара Партије, знао се само његов коминтерновски псеудоним - Валтер - каже Симић.

Он додаје и да му је глумац Мавид Поповић, први муж Мире Ступице, својевремено причао да је резултат његових двадесетогодишњих изучавања фонетике закључак да је Титов акценат најсличнији говору пољских Јевреја. Самом Симићу било је занимљиво када је открио маршалов лични дневник из 1950-1951. у којем је овај писао екавицом, иако се у говору служио ијекавицом. Симић ипак не верује да Тито није био „дечак са Сутле".

- На његов изговор утицало је стално лутање. Као врло млад живео је у Русији, прво као аустроугарски војник, а потом и заробљеник. Прва жена му је била Рускиња, друга Немица, Херта Хас Словенка. Радио је у Аустрији, Немачкој, Чешкој, Словенији. Дуго је био у илегали, променио је седамдесетак псеудонима и 15 датума рођења. Уживео се у мењање идентитета. Да је Броз био неко други, па чак и руски шпијун, Стаљин би то искористио да га дискредитује у сукобу 1948. године.

Ни словеначки публициста Миро Симчич, аутор неколико књига о Титу, у свом дугогодишњем истраживању није наишао ни на један прави доказ да Броз није био и Тито.

- Превише људи га је познавало да би тек тако могао да промени идентитет. Осим тога, његова фотографија из Кавника из младих дана показује исти челични израз очију који је задржао до краја живота. Био је Загорац и имао специфично наречје, на које су се лепили језици земаља у којим је живео.

Фото: Н. Фифић

- Несхватљиво ми је да се и после толико времена људи баве неозбиљним причама о Титовом правом идентитету - говорио је Иван Ивањи, књижевник и дугогодишњи Брозов преводилац, који је преминуо током прошле године.

- Неко је анализирао његов говор, а да заправо никада није био у Загорју и Словенији, и чуо како људи тамо говоре. Титов необичан говор једноставно је последица чињенице да је од најраније младости често мењао средину, живео мало у Хрватској, мало у Словенији, затим у Русији, и тако добар део свог живота.

Ништа мање занимљиве нису ни оне приче о томе како је Тито добро играо валцер, свирао клавир, успешан ловац...

Што се тиче клавира, Тито јесте свирао клавир али никада није разјашњено где је и како научио да свира. Да ли је умео само да одсвира пар нота или је био много вештији? По ономе што је једном изјавио Арсен Дедић, Броз је итекако био добар пијаниста.

Он је испричао да је после једне вечере Тито одлучио да одсвира нешто за присутне.

- После вечере смо отишли у једну просторију где ми је Тито свирао. Свирао је мислим Шопена, Етиду у ф дуру - навео је Арсен.

Још једна мистерија односила се на Титову црну ташну. Данас када се помену светски лидери и црне ташне две су увек у центру пажње - она коју има председник САД и она у власнуштву првог човека Русије. Али ту тајни нема. Цео свет зна да се у њима налазе кључне ствари за започињање и одобравање нуклеарног напада.

С друге стране, око Титове ташне је много већи вео мистерије.

А опет се све врти око Брозовог, наводног, правог порекла. Један од људи из његовог окружења тврдио је да има доказе да Тито није особа за коју се представљао. То је био његов лични лекар др Александар Матуновић. Он је маршала лечио од 1975. до 1979. 

Фото: репринт ТВ Новости

- Тито је имао малу акт-торбицу, чини ми се од змијске коже. Увек ју је носио са собом. Садржај торбице, поред кључа, био је осигуран и малим катанцем. У два наврата - улазећи у његове просторије, затекао сам га да претура по торбици. После његове смрти распитивао сам се код чланова комисије за сређивање Титове оставштине шта су пронашли у тој торбици. Један од чланова комисије рекао ми је да, поред златног накита, пронашли умрлицу Даворјанке - Зденке Пауновић, од 1. маја 1945. године, извод из матичне књиге венчаних са Јованком Будисављевић, 1952. године, слику Пелагије Белоусове. Ту је била и копија извештаја аустроугарског Министарства рата, од јесени 1915. године, у којој се налази списак аустријских официра, подофицира и војника који су погинули у време битке у Галицији. У списку се налазило и име каплара Јосипа Фрање Броза - пренео је својевремено Дневно.хр

Покушаји атентата

Вечита прича о томе колико је било покушаја да убију Тита. Према неким наводима било је планирано више од 75 атентата на Тита.

Доживотни председник СФРЈ је био трн у оку многима, ако је веровати теоријама о покушајима атентата на њега.

Како у књизи Уроте и атентати на Тита пише Маријан Ф. Крањц, планирано је око 75 завера и атентата на Тита. А атентатори су Тита покушавали да ликвидирају на свакојаке начине, преноси ББЦ на српском.

Крањц пише како је једном на Титов аутомобил у Београду налетео трамвај. Такође наводи и покушај атентата када је Тито био подвргнут операцији слепог црева, а руски агенти, прерушени у хирурге, покушали да га убију инфицираним инструментима. 

Према Крањцовим речима, међу Титовим атентаторима су били и њему блиски људи.

БОНУС ВИДЕО: