Многи таксисти у Србији примећују да је управо пандемија ковида била преломна тачка. Тада су се стриктно поштовале мере дистанце, предње седиште се често сматрало "забрањеном зоном“, а плексиглас преграде постале су део стандардне опреме у бројним возилима. Али иако је пандемија одавно прошла, навике су остале.
То потврђује и полемика са Редита која се покренула након што је један корисник објавио да је остао шокиран чињеницом да многи грађани и дан данас избегавају седење на сувозачево место у таксију.
- Не користим такси годинама јер или возим, или идем пешака, али данас улазим у такси нормално на предње седиште (Београд је у питању), и таксиста се јако збунио. Човек, у фазону, чекај само да померим ствари, није ми уобичајено да неко седне на предње седиште. Кроз причу (након чувеног питања - је ли има посла) каже ми да је то за предње седиште остало још од ковида, и да путници увек седну на задње... Мени је ово културни шок, да ли је ово нормална појава или изоловани случај? - писало је у објави која је покренула лавину реакција.
Фото: Н. Скендерија
И док су неки корисници потврдили возачеву теорију, било је и оних који кажу да уопште немају навику да седну на сувозачево место.
Шта каже таксиста на то
- Ја увек седнем позади осим ако не идем са више људи па да се не гурамо сви назад. Неугодно ми некако седети лево иза таксисте, не знам јесам ли једини - писало је у првом коментару, док је један таксиста написао:
Прочитајте још
- У мом искуству странке претежно седе назад, унакрсно од мене. (Чудније је седети иза возача, али ме искрено није толико брига). Напред седну дружељубиви људи мојих година који би да причају са мном. Углавном момци, ређе девојке. Евентуално неко ко има проблема са ногама (пензионери) или је веома висок итд. Сви који не желе да причају седе назад, мада супротно не важи. Неки од највећих причалица су седели назад.
Фото: Профимедиа
Иначе, стручњаци који се баве друштвеним понашањем наводе неколико дубљих разлога због којих су путници наставили да избегавају сувозачево место:
Зона личног простора
Предње седиште подразумева мању физичку дистанцу возач–путник, често и нежељену блискост. Са задњег седишта путник се осећа опуштеније, мање изложен разговору и обавези да комуницира. У времену када је приватност све цењенија, задње седиште даје осећај контроле.
Иако статистике не указују да је сувозачево место објективно опасније од задњег (ризици зависе од више фактора), код путника постоји укорењена перцепција да се „напред више страда“. Ова претпоставка, иако неретко поједностављена, додатно подстиче одбијање да се седне напред.
Социјална нелагодност
За многе људе седење поред возача значи индиректно улазак у његов „радни простор“. Путник има утисак да мора више да се прилагоди – од поздрава и малог разговора, до гестова који се чине сувишним. Задње седиште омогућава опуштенији улазак и излазак, коришћење телефона без осећаја непристојности, па и тишину.
Навика као дугорочна последица пандемије
Навике стечене током дужих кризних периода попут ковида могу да опстану годинама. Људи су се тада навикли да задње седиште доживљавају као „сигурну зону“, и та навика се једноставно наставила. Промена се више нико ни не труди да преиспита.
БОНУС ВИДЕО:
