У Немачку је отишао пун наде, као и хиљаде људи из Босне. Говорили су му: "Тамо се ради, али се и живи." Истина је – ради се. Али ретко ко каже колико се тамо заправо не живи, преноси портал "Сви Срби у Паризу",
Прве године биле су најтеже. Није знао језик и радио је најтеже послове које Немци нису хтели. Смене су трајале и по 10 до 12 сати, у хладним халама, уз умор који те ломи и физички и психички. Плата би стигла, али када се плате стан, здравствено осигурање, рачуни и превоз, остајало је тек толико да се преживи.
Било је дана којих се и данас стиди да се сети. Дана када није имао шта да једе. Дана када је скупљао боце по улицама и парковима како би их вратио и добио неколико евра. Од тог новца куповао је хлеб и саламу, само да издржи до плате. То је, како каже, истина о којој се не говори на друштвеним мрежама.
Фото: Профимедиа
Да, возио је новог Мерцедеса. Али тај аутомобил није био његов – био је на кредит. Кредит који те веже, који те тера да трпиш и ћутиш, да идеш на посао и када си болестан. Споља луксуз, а изнутра притисак и стални страх да не изгубиш посао, јер губитак посла значи губитак свега.
Временом је схватио да је постао само број у систему. У Немачкој је све уређено и по правилима, али, како наводи, нема душе. Нема кафе са комшијом, нема спонтаности, нема осећаја да си свој на своме. Има систем, али нема живота.
Прочитајте још
После десет година донео је одлуку коју многи нису разумели – вратио се у Босну. Без великог новца, али са великим искуством. Данас зарађује мање, али живи више. Има времена, мир и осмех.
БОНУС ВИДЕО:
