Иван је 1990-их отишао у Аустрију с намером да заради новац за своју породицу и да се брзо врати.
Када је као млад отац почетком 1990-их кренуо у Аустрију "само на неколико година", Иван Б. из Славоније био је уверен да ће се брзо вратити. План је био једноставан: зарадити довољно да среди кућу, одгаји децу и обезбеди породици стабилност коју тада у Хрватској није имао. Али живот, каже, понекад напише потпуно другачији сценарио.
Данас, са 60 година, аустријском пензијом и двадесет година искуства као таксиста у Бечу, искрено признаје - све би другачије урадио.
"Ишао сам због новца. Нисам отишао јер сам желео нови живот. Отишао сам јер сам мислио да тако морам. Али ти 'привремени планови' претворе се у године, а онда у цео живот", прича Иван.
Фото: Профимедиа
У Бечу је радио напорно, често по дванаест сати дневно, викендом и празницима. У таксију је, каже, упознао хиљаде људи, чуо стотине прича, али своју није имао с ким поделити.
Прочитајте још
"У Аустрији сам имао колеге, имао сам људе за кафу, али нисам имао никога коме бих могао рећи: 'Како си данас?' Знаш, поштују те, цене твој рад, али ниси њихов. Кад закључаш врата стана, останеш сам. И ту ти све дође", наставља он.
Срце на две стране
Додаје да је живот у иностранству приказан лепше него што јесте.
"Сви мисле да си горе 'краљ' чим имаш плату. Али нико не види да ти је стан 600 евра, да су рачуни високи, да плаћаш и у Хрватској и тамо… А најскупље од свега је осећати се сам", говори Иван за Дневно.хр.
Док је радио у Бечу, његова супруга и двоје деце остали су у Хрватској. Месечно би слао готово целу плату - за школу, храну, режије, поправке, све оно што се у породичном животу подразумева.
Фото: Профимедиа
"Колико год бих послао, увек је нешто фалило - и њима, и мени. Они су имали мене само преко телефона, а ја сам имао њих само у мислима", прича Иван.
"Толико тога сам пропустио"
Најтеже су му падали одласци након кратких посета кући.
"Кад одеш, а дете ти стоји на прозору и гледа те како одлазиш… Нема те плате која то вреди. Ниједне", открива.
Присећа се и тренутка када је схватио да му је син већ одрастао, а да он није био ту.
"Једном ме назвао и рекао: 'Тата, положио сам возачки'. А ја сам се сетио како сам га први пут држао у наручју. Толико сам тога пропустио".
"Вратио бих се одмах"
Данас, када већину времена проводи у родном селу, Иван признаје да га и даље прати осећај жаљења. Пензија коју је зарадио омогућава му мирнији живот него што би вероватно имао да је остао у Хрватској, али цена коју је платио била је превисока.
Фото: Профимедиа
"Новац је добар слуга, али лош господар. Зарадиш га, потрошиш га и опет си на почетку. Али пропуштене године - њих никад не вратиш", говори Иван. Најтеже му је прихватити да је жртвовао време које би сада дао за све паре света:
"Да сам знао да ће живот бити овакав, отишао бих на годину дана, а не двадесет. Или се не бих ни враћао уопште. Шта ти вреди новац кад га немаш с ким делити?".
"Овде си човек, тамо си радник"
Ипак, данас покушава да надокнади изгубљено. Дане проводи с унуцима, обрађује врт, коси траву, пије кафу са старим пријатељима. Најдраже му је када чује гласове своје породице из дворишта.
"Овде сам жив, тамо сам само радио. Овде си човек, тамо си радник. И то је разлика", каже.
У Аустрију одлази само по потреби - због лекара или бирократије, и увек се враћа истог дана.
"Научио сам лекцију. Ако могу поручити младима: идите, радите, зарађујте… али не заборавите где вам је дом. И не мислите да ће вас новац усрећити. Хоће на кратко, али вас неће загрлити кад вам је тешко", закључује.
(Дневно.хр)
БОНУС ВИДЕО:
