U Nemačku je otišao pun nade, kao i hiljade ljudi iz Bosne. Govorili su mu: "Tamo se radi, ali se i živi." Istina je – radi se. Ali retko ko kaže koliko se tamo zapravo ne živi, prenosi portal "Svi Srbi u Parizu",
Prve godine bile su najteže. Nije znao jezik i radio je najteže poslove koje Nemci nisu hteli. Smene su trajale i po 10 do 12 sati, u hladnim halama, uz umor koji te lomi i fizički i psihički. Plata bi stigla, ali kada se plate stan, zdravstveno osiguranje, računi i prevoz, ostajalo je tek toliko da se preživi.
Bilo je dana kojih se i danas stidi da se seti. Dana kada nije imao šta da jede. Dana kada je skupljao boce po ulicama i parkovima kako bi ih vratio i dobio nekoliko evra. Od tog novca kupovao je hleb i salamu, samo da izdrži do plate. To je, kako kaže, istina o kojoj se ne govori na društvenim mrežama.
Foto: Profimedia
Da, vozio je novog Mercedesa. Ali taj automobil nije bio njegov – bio je na kredit. Kredit koji te veže, koji te tera da trpiš i ćutiš, da ideš na posao i kada si bolestan. Spolja luksuz, a iznutra pritisak i stalni strah da ne izgubiš posao, jer gubitak posla znači gubitak svega.
Vremenom je shvatio da je postao samo broj u sistemu. U Nemačkoj je sve uređeno i po pravilima, ali, kako navodi, nema duše. Nema kafe sa komšijom, nema spontanosti, nema osećaja da si svoj na svome. Ima sistem, ali nema života.
Pročitajte još
Posle deset godina doneo je odluku koju mnogi nisu razumeli – vratio se u Bosnu. Bez velikog novca, ali sa velikim iskustvom. Danas zarađuje manje, ali živi više. Ima vremena, mir i osmeh.
BONUS VIDEO:
