Српска православна црква и њени верници данас обележавају Велике или Зимске Задушнице, које најављују почетак Часног поста.
Зимске Задушнице сваке године се обележавају седмицу уочи Васкршњег поста, најраније 6. фебруара, а најкасније 13. марта.
У појединим крајевима знају их и као - Отворене задушнице, јер се верује да Свети Петар, кључар пакла и раја, на овај дан отвара гробове.
Фото: Игор Маринковић
Задушнице 2026. године
*14. фебруар - Зимке/Велике/Отворене Задушнице
Прочитајте још
*30. мај - Летње Задушнице
*10. октобар - Михољске Задушнице
*7. новембар - Митровске Задушнице
Обичаји за зимске Задушнице разликују се од краја до краја Србије, али имају заједничку поруку: то је дан сећања на преминуле претке и дан посвећен молитвама. У неким деловима земље сматра се да на дан сећања на преминуле не треба започињати тешке послове, нити правити велику буку, јер су зимске Задушнице дан тишине и успомена.
За зимске Задушнице у већем делу Србије устаљен је обичај да се на гробље носи кувано жито, вино и свеће, а понегде и храна која се дели родбини, комшијама или сиромашнима "за душу покојника". Тај чин има симболично значење – верује се да добро дело учињено тог дана представља молитву и дар намењен преминулима. Постоји и веровање да душе покојника тог дана симболично обилазе места на којима су живеле, па се зато понегде оставља део хране на прозору. Изношење хране на гробље није само део српске традиције – исти обичај постоји и у хиндуизму.
Фото: Петар Милошевић
У појединим деловима Србије задржана су и стара народна тумачења према којима на задушни дан није добро повређивати птице или лептире, јер се, како каже предање, доживљавају као гласници или симболи душа преминулих.
Паљење свећа за "заборављене душе"
Поред одласка на гробље и паљења свећа, у многим крајевима Србије Задушнице прате и ситни, али дубоко укорењени обичаји који се преносе генерацијама. На пример, сматра се да је добро очистити и уредити гроб неколико дана раније, како би се на сам дан помена дошло мирно, без журбе, само ради молитве и сећања. На гробљу се свеће пале за сваког преминулог члана породице, а често и за "заборављене душе", оне за које више нема никога да их помене. Верује се да свећа упаљена за "заборављене душе" вреди као молитва и да они ће који је намене упокојеним незнанцима имати посебну Божју заштиту.
У неким деловима Шумадије и западне Србије задржан је обичај да се на гроб излије мало вина у облику крста, као знак поштовања и симбол вечног живота. У источној Србији и Поморављу понегде се носи и вода којом се полива земља на гробу, што је стари обичај повезан са веровањем да се тиме "освежава" место починка.
Фото: Н. Скендерија
Постоје и обичаји везани за понашање у кући. Старији људи често говоре да на Задушнице треба избегавати свађе, гласну музику и весеље, јер је дан намењен тишини и молитви. У појединим крајевима верује се и да је добро запалити свећу у дому, поред иконе, за све упокојене из породице који нису сахрањени у близини и чије гробове није могуће обићи на задушни дан.
На југу Србије важи веровање да на Задушнице не треба ништа износити из куће после заласка сунца, јер се симболично сматра да тог дана у дом долазе успомене и сенке предака, па се кућа не "осиромашује". Иако се ова веровања данас ређе дословно поштују, многи их и даље помињу као део породичне традиције.
Без обзира на разлике у обичајима, суштина зимских Задушница свуда је иста: то је дан посвећен сећању на преминуле чланове породице и пријатеље, дан молитве и чувања традиције која се у Србији преноси генерацијама.
(Блиц жена)
БОНУС ВИДЕО:
