У последњем тексту под називом "Љубавна прича" на блогу Рудан.инфо, Ведрана је описала детаље борбе.
"Двије године умирем и ништа се не дешава. Доктори су ми обећали брзу смрт, укућани скривају колико им је доста. Лоши смо глумци.
Фото: Милена Анђела
Знам да је љутња умјетна, жртва глумљена, а живота пун курац. Желиш побјећи, али немаш камо. Друга страна је добра и пристојна. Што желиш? Што желиш? Како ти могу помоћи?
Ово питање не смијем поставити јер би се његова добра понуда ускоро могла претворити у мој хистеричан врисак. Нитко овђе никоме не жели помоћи.
Прочитајте још
Не смијеш питати, што желиш, што желиш јер ће те испитивати док не кренеш урлати. Ја ипак већ вриштим.
Што је с њим очајно те није брига као ни њега што је с тобом.
Шутјети? Гутати? Вриштати? Је ли ово рак или немогућност бијега?
Да му понудиш прање суђа? То дуго траје. Зато га шаљем у ауто па по крух. Нека се задржи дуже
Ово ће прочитати Мира, говорим Кати. Мислиш? Мислиш да је то то? Не знам. Рак ми је избрисао инстинкте.
Фото: АТА имагес/З. Мандић
Донио је крух? Смијем се. Баш ме брига. Најтеже ми је враћати убоде који не боду него нервирају. Грозно је осјећати кривицу према некоме. Осјећаш само свраб и потребу да нестанеш.
Ја сам крива? Јааа? Нека ти буде. Ја сам крива, крива, крива.
Пустимо лажну глуму, лажну причу, лажна нервозна препирања јединог који зна истину.
Гђе су ми крила? Дај ми крила. Остала бих да смо они стари.
Овако… остајем иако смо они стари. Буљим у стол. У мене гледа фластер. Ружичасти морфиј на десном рамену."
(Еспресо)