Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Свакога дана кроз ту станицу прође више од 320 хиљада путника, туристи застају да фотографишу монументалну фасаду, а путници журе према возовима који повезују Италију с остатком Европе. Међутим, мало ко зна да се испод сјајних перона и великих дворана деценијама скривао простор из којег су током Другог светског рата хиљаде људи слане према логорима смрти.
Испод миланске железничке станице налази се Binario 21 (Колосек 21) — тајна подземна платформа коју су нацисти и италијански фашисти користили за депортацију Јевреја, политичких противника и партизана према Аушвицу и другим логорима, пише CNN.
Монументална грађевина као симбол моћи
Milano Centrale отворен је 1931. године, у раздобљу када је Бенито Мусолини већ чврсто контролисао Италију. Станица је требало да покаже снагу државе и модерност режима, па се није штедело на њеној изградњи.
Масивна фасада украшена је стубовима у римском стилу, великим киповима, рељефима, лављим главама и монументалним декорацијама које подсећају на античко доба. Унутрашњост је једнако импресивна: огромна степеништа, мозаици, високи сводови и монументалне дворане стварају утисак палате, а не железничке станице.
Прочитајте још
- До 1931. режим је већ био врло чврсто учвршћен - рекла је историчарка Ванда Вилкокс, описујући раздобље у којем је станица довршена.
Пројекат је још 1912. осмислио архитекта Улисе Стакини, инспирисан римском и египатском архитектуром, но током фашистичког раздобља додати су бројни симболи режима. Међу њима су и „fasces” — снопови штапова, симбол власти у старом Риму, по којем је фашизам и добио име.
Станица је деценијама представљала понос Милана и Италије. Током представљања Зимских олимпијских игара Милано–Кортина 2026. фасада је била осветљена у бојама италијанске заставе уз слоган: „L’emozione di essere italiani” (Узбуђење што си Италијан).
Ипак, управо испод тог симбола националног поноса скрива се једно од најмрачнијих места италијанске историје.
Фото: nyc russ/Alamy/Profimedia
Тајни подрум испод перона
Испод главних путничких платформи архитекта је пројектовао посебан простор за транспорт поште и робе. Био је то модеран логистички систем за оно време: две подземне платформе повезане окретницом и великим лифтом који је вагоне подизао на ниво главних перона.
Све је било скривено од погледа путника. Управо ће тај систем током рата постати савршен алат за тајне депортације људи.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Након Мусолинијевог пада 1943. године и италијанске капитулације, Немачка је окупирала север и средиште земље.
Фашистички режим је већ раније донео расне законе, али тек под нацистичком окупацијом почињу масовне депортације.
Фото: Википедија/Јавно власништво
- Без помоћи локалних људи тај систем не би могао да функционише - рекла је историчарка Тамара Колачико, објашњавајући организацију депортација.
Пут без повратка
Депортације су се углавном одвијале ноћу. Људи су довођени у подземни простор и нагуравани у дрвене вагоне који су раније служили за превоз робе или стоке. У сваки је улазило између 60 и 80 људи, толико збијених да нису могли да седну. У сваки је улазило између 60 и 80 људи, толико збијених да нису могли да седну. Поређења ради, када су се исти вагони користили за коње, максималан број био је шест животиња по вагону.
- Није било прозора, тоалета, хране ни воде - рекла је Сантерини.
Пут до Аушвица трајао је око седам дана. Без хране, воде и основних услова многи нису преживели ни само путовање.
Фото: Википедија/јавно власништво
Јевреји су углавном депортовани равно у Аушвиц, док су политички затвореници и радници који су одбили да производе оружје за нацисте често слани у Маутхаузен, логор присилног рада у Аустрији.
Међу депортованима била је и Лилијана Сегре, тада 13-годишња девојчица која је 1944. с оцем послата у Аушвиц.
Она је једина из своје уже породице преживела Холокауст, а 2018. постала је доживотна сенаторка Италије.
Њено сведочанство било је кључно за касније откривање тајног простора испод станице.
Место које данас подсећа на најмрачније поглавље Европе
Подземни простор отворен је за јавност 2013. године као Memoriale della Shoah di Milano — Меморијал Холокауста у Милану. Данас посетиоци могу ходати оригиналним платформама и слушати сведочанства преживелих.
На улазу се налази и „Зид равнодушности”, уметничка инсталација која упозорава на ћутање и незаинтересованост друштва које је омогућило прогон.
- Ово су учинили Италијани и одговорност је наша - каже Колачико.
Милано Централе тако данас није само једна од најлепших европских железничких станица, него и снажан подсетник на трагедију скривену деценијама.
БОНУС ВИДЕО:
