Одбијао и најближе: Зашто патријарх Павле није обављао сахране и венчања?

Патријарх српски Павле одбијао је да венчава и учествује у обредима сахрана чак и највиших државних званичника. Исто се понашао и патријарх Герман, који је одбијао да венчава чак и пријатеље. За тако нешто имали су добар разлог. Овај њихов став био је темељно везан за дубоко духовно уверење, које је Патријарх Павле усмерио на верност вери и скромност. Патријарх је све показивао делима. Мало је причао, а оно што је говорио и данас се радо препричава, са великим поштовањем.

Он је био и остао највољенији српски патријарх, због своје смерности, скромности и безусловне оданости народу у тешким ситуацијама.

Зашто није радио венчања и сахране?

Разлог за праксу патријарха Павла да не учествује у обредима венчања и сахрана лежи у његовој филозофији о светости тих чинова. Патријарх Павле је сматрао да венчање и сахрана нису само друштвене церемоније, већ дубоко духовни обреди који подразумевају посебну одговорност и привилегију. У његовим очима, овакви обреди требали су бити резервисани за најузвишеније духовне заједнице, као што су краљевске и царске породице. Овај став био је утемељен у његовом уверењу да Црква не сме бити разводњена популизмом и политичком коректношћу. Исто је применио и његов претходник, патријарх Герман, који је, попут Павла, одбијао да венчава и сахрањује, сматрајући да би се такви обреди требали поштовати као ретки и посебно значајни тренуци.

Младост патријарха Павла

Патријарх Павле рођен је 1914. године као Гојко Стојчевић у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца и веома рано је остао без родитеља. Имао је само три године када је бригу о њему преузела тетка, пошто му је отац умро од туберкулозе, од које је оболео у Америци. Убрзо је остао и без мајке, која је преминула рађајући дете новом супругу.

Прочитајте још

Данас су летње задушнице: Шта ако не можете изаћи на гробље?

07:33

Сутра су задушнице: Ако не можете на гробље - урадите ово

19:28

Сутра су Задушнице: Љуба апелује "У цркву поносите 2 списка"

08:51

Славимо Теодора Освећеног: Вернике учи главној врлини

07:55

Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду, након чега је уписао богословију у Сарајеву, а потом и Богословски факултет у Београду. Занимљиво је да је упоредо студирао и медицину, али је стигао само до друге године. Као малом није му баш веронаука добро ишла, за разлику од математике и физике, али је породица веома утицала на њега, па је одлучио да треба да студира богословију.

После периода искушеништва замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године и добио име Павле, а до 1955. у време борбе комуниста против цркве провео је у манастиру Рача. Потом је отишао у Атину на постдипломске студије. Тамо је био до 1957. када је изабран за епископа рашко-призренског. Као владика на Косову и Метохији провео је више од три деценије, и заједно је са народом трпео нападе и носио се са опасностима.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. И поред бројних обавеза увек је нашао начин да се додатно упосли. Кажу да је обављао и столарске, лимарске, електричарске, књиговезачке послове.

Патријарх Павле је остао упамћен не само као вођа Цркве, већ и као морална и духовна фигура која је живела онако како је говорила. На његову сахрану дошли су и млади и стари из читавог региона и света. По препоруци Светог архијерејског синода и жељи патријарха Павла, скоро сви дошли су без цвећа у рукама и многи су, уместо венаца, оставили прилог за наставак изградње Храма на Врачару. У отвореном белом возилу ковчег је након опела из Храма, у спорој вожњи, превезен до манастира Раковица. Поред пута, један до другог Београђани су стајали у тишини да испрате патријарха на вечни починак.

(Курир)