Старо веровање: Ову реч никако не изговарајте

„Пропали смо.“ Те две речи ваша баба никада не би изговорила наглас у својој кухињи, ма колико танак био новчаник тог месеца. Народно веровање каже да реч „пропаст“ привлачи беду и несрећу право у дом, као да је позовете за сто. Звучи као сујеверје, и јесте. Али оно што се крије иза тог веровања данас зовемо нечим много озбиљнијим.

Реч о којој говоре стари није псовка ни клетва. То је обична, свакодневна реч која вам излети кад прегорите сијалицу или кад вам закасни аутобус: „Пропаде ми дан.“ Наше баке су веровале да тиме сами себи отварате врата злој срећи. Гласно изговорена беда, говориле су, остаје у зидовима.

Зашто баш „пропаст“ навлачи злу срећу по старом веровању?

У српским селима постојало је неписано правило: о лошем се не прича наглас за трпезом. Домаћица која би рекла „немамо ништа“ или „пропали смо“ веровала је да тиме призива још гору годину.

Реч се, по том схватању, лепи за кућу као чађ за таваницу. Зато су уместо тога говорили „биће боље“ или „снаћи ћемо се“, чак и кад у шпајзу није било скоро ничега.

Да ли реч заиста привлачи сиромаштво у кућу?

Реч сама по себи не мења стање на рачуну. Оно што мења јесте расположење људи који је сваки дан слушају и изговарају. Стално понављање да је све „пропаст“ обликује начин на који видите свој живот и одлуке које доносите.

Психолози то зову самоиспуњујућим пророчанством. Кад ујутру кажете „овај дан је већ пропао“, ваш мозак почиње да тражи доказе да сте у праву. Приметићете сваку ситницу која не ваља и прескочити све што је добро. Баба није знала за тај термин, али је тачно осетила последицу.

Шта су стари говорили уместо те речи?

Најлепше у целој причи нису забране, него замене. Наше баке нису само ћутале о лошем, него су имале спреман позитиван одговор за сваку невољу.

Ево неколико фраза које су мењале баксузну реч:

- уместо „пропаде ми дан“, говориле су „биће лепших дана“

- уместо „немамо ништа“, рекле би „имамо здравље, остало долази“

- уместо „ово је крај“, одговор је био „сваки крај је нови почетак“

Ове реченице данас звуче као нешто са разгледнице. Али кад их понављате годинама, оне заиста мењају тон у кући и привлачи беду и несрећу.

Речи које стари никад нису изговарали пред децом

Постојао је још један слој овог веровања. Пред децом се никада није говорило о неуспеху као о нечему коначном. Дете које одраста уз реч „пропаст“ учи да је сваки проблем катастрофа. Баба је то знала без иједне књиге из психологије. Бирала је речи пред унуцима пажљивије него пред било ким.

Није реч о празноверју колико о навици. Кућа у којој се стално прича о несрећи постаје тешка за живот, чак и кад споља све изгледа у реду. Ту су стари били потпуно у праву, само су то објашњавали језиком свог времена.

(Крстарица)