Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
У београдској Јовановој улици 11. јула 1982. године преминуо је Мехмед Меша Селимовић. Имао је је 72 године када је мирно уснуо док је на телевизији гледао пренос финалне фудбалске утакмице Светског првенства.
Било је тачно 22х, а дуго након што је отишао поред његовог непокретног тела седела је његова Дарка - жена због које је вредело ризиковати све, што је Меша и урадио.
Најпознатији романи су му "Тврђава" и "Дервиш и смрт". Често је писао о свом пореклу, па је неретко наилазио и на осуде околине.
Фото: Википедија
"Селимовићи су пореклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао порекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима.
Прочитајте још
„Наводно је било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовиц́и и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег-Новом пре 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додељена млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовића, наводно су од Бабахетовића ове породице – Селимовићи, Ц́орић и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовић. Књижевник Меша Селимовић потиче из ове породице.“
… Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свог корена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замерили. Рекли су отприлике: „Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тиме постигли?“
Ова замерка и овакво питање могло би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином?Тиме се ништа не мења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово порекло. Код мене је остала и јака носталгија за завичајним кореном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско порекло, и уверен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима.“
Фото: Википедија/Јавно власништво
… Ето тако (да се вратим на порекло породице), негде ваљда почетком 17. века мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску веру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали одока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вери пренели до мене у крви моји каснији рођаци, а можда су своју преверу плаћали већом ревношћу у новој вери.
И десило се оно што је предачки савет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је део наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовиц́и побегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двеста година, а Селимовиц́и и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што пре забораве и сакрију (…).
Моји ближи преци су се задржали у Високом, ту се родио и мој отац Алија. Поседовали су огроман комплекс шума и имања, од Завидовића до близу Тузле, и неколико кућа, од који је најлепша била она у Трештеници код Тузле, велика, на три боја, лепо уређена, окружена воћњацима и великим шумама, погодним за лов. Знам ту кућу кад више није била наша: можда ми је зато изгледала лепша. Купио ју је богати сељак Нухан, име сам запамтио, и изглед, и глас, зато што је био потпуно другачији од свих људи који су долазили у нашу кућу.
Фото: Фејсбук принтскрин/Mesa Selimovic-citati koji zive
Моји преци су били аге, пучког порекла. Отац је, бранећи Нухана, знао да каже: И ми смо доскора били сељаци… Породична традиција је знала за четири градске генерације Селимовића, у Билећи, били су трговци и златари. Даље од тога се није знало, па сам претпостављао да се тим заборавом прикривао хришшански корен. Не знам како су се обогатили, ни када. Знам кад смо осиромашили: пред Први светски рат. Али је отац после рата опет имао велику шталу лепих коња, и успешно се бавио трговином. Отац је био крупан, висок, снажан, весео, жив, пуст, немиран, неукротив.
Како се каже у Босни, он је истутњио и свој и мој тал немира. Кад му је било 18 година, оженили су га, да се смири. Али млади женик Алија, који је покушао да види може ли живети са женом коју су му други изабрали (трагови тог покушаја су остали), изненада је побегао од куће, од невесте, од родитеља и нежељених обавеза и обрео се у Тузли, код неких далеких рођака. Из тог брака од неколико ноћи, родило се женско дете, моја полусестра, Ханумица, која је живела с нама. Нена и деда убрзо су дошли у Тузлу за немирним младићем и, наравно, све му опростили. Да нису учинили тако, изгубили би га.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
