Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Бил Клинтон, 42. председник Сједињених Америчких Држава, данас пуни 80 година, три деценије након што је усред успешне кампање за реизбор 1996. говорио да има „више јучерашњих него сутрашњих дана“. Осамдесети рођендан поново је отворио питање његовог политичког наслеђа, али и карактера човека чија су два мандата у Белој кући била обележена великим политичким успесима, озбиљним кризама и скандалом који га је довео до импичмента.
Клинтонова склоност таквим размишљањима имала је и дубоко личну позадину. Никада није упознао биолошког оца, трговачког путника који је погинуо у саобраћајној несрећи са 28 година, три месеца пре његовог рођења. Сам Клинтон је касније имао озбиљне здравствене проблеме и са 58 година прошао кроз велику операцију срца, али је дочекао осму деценију живота.
Када је 1996. славио 50. рођендан, мало ко је могао да претпостави да ће три деценије касније председник САД бити човек који је чак два месеца старији од њега – Доналд Трамп.
Трамп је тада већ био познат као магнат некретнина и човек који је годинама градио статус јавне личности, али могућност да ће једног дана предводити земљу није била део озбиљних политичких очекивања тог времена.
Америчка политика се од тада драматично променила. Многи обрасци који је данас одређују – снажне поделе, политика заснована на гневу и презиру према противнику и бескрајне расправе о личном карактеру политичара – могли су да се виде још током Клинтоновог председништва.
Прочитајте још
Фото: Википедија/Јавно власништво
Расправе о његовом јавном и приватном животу пратиле су га од избора против Џорџа Х. В. Буша 1992, преко дуела са Бобом Долом 1996, па све до отварања његове председничке библиотеке 2004. године.
Како у ауторском тексту за Политико пише Џон Ф. Харис, оснивачки уредник и председник тог медија који је шест година пратио Клинтонову Белу кућу за „Вашингтон пост“, његов 80. рођендан представља добар тренутак за ново сагледавање вишедеценијске дебате о карактеру бившег председника. Харис сматра да су Клинтонове највеће врлине и његове највеће слабости често имале исти извор – снажну потребу да победи, буде важан, осваја људе и докаже се.
Афера Моника Левински умало га коштала председничке функције
Клинтонов приватни живот постао је једно од најексплозивнијих питања америчке политике деведесетих. Још много пре доласка у Белу кућу имао је репутацију човека склоног ванбрачним везама, а тај образац понашања касније је прерастао у политичку кризу која је озбиљно запретила његовом председништву.
Врхунац је била афера са Моником Левински, тада младом приправницом у Белој кући. Скандал је довео до импичмента Клинтона у
Представничком дому, али Сенат није изгласао његово уклањање са функције.
Фото: Cinema Legacy Collection/The Hol/Hollywood Archive/Profimedia
Харис, међутим, повлачи јасну границу између Клинтоновог понашања у приватном животу и начина на који је користио председничку моћ. Оцењује да је Клинтон, колико год умео да буде неодговоран приватно, био изразито озбиљан када је одлучивао о најважнијим државним питањима.
Често је дуго вагао тешке одлуке, од трговине и реформе социјалне политике до америчког ангажовања у ратовима на Балкану.
Ипак, према Харисовој оцени, на крају углавном није постојао велики јаз између онога што је Клинтон сматрао исправним и одлуке коју је заиста доносио.
Фото: Globe Photos/Mediapunch/Shutterstock Editorial/Profimedia
Бројне политике које је заступао данас више нису популарне чак ни међу демократама. Клинтон је ипак био спреман, пише Харис, да ризикује сопствени политички интерес када је веровао да је одређена одлука у јавном интересу.
Од политике убеђивања до Америке дубоких подела
Једна од највећих разлика између Клинтоновог политичког времена и данашњих САД јесте начин на који се освајају бирачи.
Клинтон је представљао политику центра у којој је велики значај имало убеђивање људи који нису нужно били на његовој страни. Циљ није био само подстаћи сопствене присталице да изађу на изборе, већ покушати да придобије скептичне или неодлучне бираче.
Савремена америчка политика много се више ослања на мобилизацију сопственог бирачког тела – продубљивање идеолошких и културних подела и уверавање присталица да политички противник представља толико велику претњу да је излазак на изборе неопходан.
Фото: Stephen JAFFE/AFP/Profimedia
Клинтон је својевремено објашњавао да се избори могу добити и тако што се са људима говори отворено и оставља им се простор да се са политичарем не сложе. Његов приступ почивао је на идеји да бираче не треба застрашивати нити их убеђивати у сопствену моралну надмоћ, већ им понудити аргумент због којег би могли другачије да сагледају одређени проблем.
Клинтон и Србија: Бомбардовање СР Југославије остало део његовог наслеђа
Клинтоново наслеђе у Србији, међутим, има сасвим другачију тежину. Његово име овде је пре свега везано за НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године, које је спроведено док је био председник САД.
Ваздушни напади почели су 24. марта 1999. и трајали 78 дана. Клинтонова администрација била је један од кључних политичких заговорника интервенције НАТО-а, а тадашњи амерички председник војну акцију правдао је намером да се заустави насиље на Косову и изврши притисак на власт Слободана Милошевића.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
Бомбардовање је спроведено без одлуке Савета безбедности Уједињених нација и оставило је дубоке последице у Србији – од људских жртава и уништене инфраструктуре до дуготрајног негативног односа великог дела јавности према НАТО-у и америчкој политици из тог периода.
Због тога је Клинтон у Србији остао изразито непопуларна политичка фигура, а бомбардовање СР Југославије један је од догађаја који највише одређују начин на који се овде посматра његово председничко наслеђе.
Фото: Драган Миловановић
Импичмент и Клинтонова „борба за власт“
Питање карактера није престало да га прати ни након што је напустио Белу кућу. Када је 2004. отворена његова председничка библиотека у Литл Року, новинар АБЦ Њуза Питер Џенингс подсетио га је на истраживање међу историчарима у којем је његово председништво релативно добро оцењено, али је по „моралном ауторитету“ било претпоследње – испред само Ричарда Никсона.
Клинтон је реаговао љутито, посебно критикујући начин на који су медији пратили истрагу специјалног тужиоца Кенета Стара. Део његове библиотеке посвећен импичменту из 1998. назван је „Борба за власт“, а скандал је представљен као покушај републиканаца да пониште резултат избора које нису успели да добију.
Харис наводи да је у то време сматрао да је такво Клинтоново тумачење углавном покушај да оправда сопствене грешке. Међутим, догађаји који су уследили променили су његов поглед на тај период.
Он пореди огромну политичку и медијску пажњу која је током деведесетих посвећивана аферама Клинтонове администрације са начином на који се данас у много интензивнијем политичком циклусу третирају знатно крупнија питања извршне власти и могућих сукоба интереса.
Зашто је Хилари Клинтон остала уз њега
Једно од питања које је пратило Клинтонове од афере Левински било је зашто је Хилари Клинтон остала у браку са њим.
Током састанка политичких саветника у Белој кући 2000. године, док се његов председнички мандат ближио крају, а Хилари водила кампању за Сенат из Њујорка, отворено је управо то питање.
Фото: JOYCE NALTCHAYAN/AFP/Profimedia
Према причи коју преноси Харис, Бил Клинтон је приметио да бирачице посебно желе да разумеју зашто је Хилари остала уз њега током сексуалног скандала. Након кратке непријатне тишине, и сама Хилари се нашалила да би желела да чује одговор.
Клинтон јој је одговорио да је разлог њена истрајност. Харис данас ту особину приписује обома: без обзира на скандале, политичке поразе и међусобна искушења, остали су заједно и наставили да учествују у политичком животу.
Бил Клинтон данас се много ређе појављује у јавности и повремено делује физички крхко. Скептике више нема само међу републиканцима већ и унутар његове Демократске странке.
Ипак, његов 80. рођендан поново отвара питање које превазилази процену једног председника: колико се за три деценије променила Америка. Клинтоново доба било је пуно скандала и жестоких политичких сукоба, али се из данашње перспективе чини и као време у којем је још постојало знатно више простора за покушај да се политички противник придобије – уместо да буде проглашен непријатељем којег је потребно само поразити.
БОНУС ВИДЕО:
