Родригез се напослетку вратио у цивилизацију, а 2001. године настанио се у засеоку Ранте, где је живео све док прошле недеље није умро у 81. години живота, како су саопштиле локалне власти места Сан Сибрао дас Вињас.

"Био је човек саткан од земље, ветра, ваздуха, кише и ловачких јазбина. Увек је говорио да му је најсрећнији живот био онај са вуковима јер се међу људима није осећао баш пријатно", рекао је за шпанску јавну телевизију РТВЕ Артуро Арконес, који је познавао Родригеза током његових последњих година.

Родригез је рођен 1946. године у земљи која се опорављала од последица Грађанског рата и Другог светског рата, а одрастао је у сиромаштву у јужном шпанском селу Ањора, пише ЦНН.

Након мајчине смрти, Родригезова браћа и сестре отишли су да живе код родбине, а он је остао са оцем. Према професору Габријелу Ханеру Манили, отац се поново оженио и преселио породицу у планине Сијера Морене, где су производили дрвени угаљ.

Манила је у склопу једног друштвеног истраживања пет месеци интервјуисао Родригеза за потребе Одсека за филозофију Универзитета у Палми де Мајорки. Маћеха је злостављала Пантоху, а отац га је продао старијем пастиру када је имао само седам година, наводи РТВЕ.

"Одвели су ме у планине, у једну пећину. Изашао је неки мали старац са брадом, носио је ципеле од плуте. Чули су се урлици вукова, лисица, планинских коза, јелена, шкорпиона, змија. Ноћу сам чуо те животиње и било ме је страх", испричао је Пантоха Манили у интервјуу, описујући како је започео његов живот у дивљини.

Пастир се бринуо о Пантоји, грејао га животињским кожама, научио га да музе козе и лови зечеве помоћу штапа. Под вођством старца Пантоја је научио "закон џунгле", написао је Манила у својој студији.

Схватио је да је другачији, "посебно зато што је имао руке", али се и даље осећао делом њихове заједнице, написао је Манила. Усавршио је гласање животиња, од поја птица до гласања јелена, и веровао је да може "без икаквих потешкоћа да комуницира са лисицама, вуковима, па чак и змијама".

Када је пастир неочекивано нестао, Пантоха је искористио вештине које је научио како би сам преживео. Задобио је поверење вучјег чопора тако што је доносио храну њиховим младунцима и завијао када би осетио опасност.

"Плакао сам, а они су скочили према мени... затим су ми показали пут до своје пећине, вучје јазбине", испричао је Пантоја Манили, описујући како су се младунци играли и скакали око њега док су га поздрављали.

Пантоја је избегавао цивилизацију и скривао се сваки пут када би чуо људске гласове, све док га Цивилна гарда није пронашла када је имао 19 година, "изгубљеног и самог међу клисурама", написао је Манила.

"Нисам знао шта је новац, али ми никада није недостајало хране. Ако сам хтео да пецам, пецао сам у реци. Ако сам хтео зеца, уловио бих га. Ако сам хтео јелена, звао сам своје родитеље, а то су били вукови. Завијао бих, сакрио бих се у реку, а вукови би ми дотерали стоку", рекао је Пантоја 2010. године за РТВЕ-ову информативну емисију Информе Семанал.

Људи који су упознали Пантоху током првих месеци његовог повратка у друштво присећали су се његовог познавања природе и "дивљег карактера", написао је Манила у својој студији. Научник је истакао његов "потпуни недостатак свести о друштвеном животу, тешкоће са језиком, посебно непознавање назива за ствари, необичан ход и наивност".

Након што га је Цивилна гарда пронашла 1965. године, Пантоха је живео са свештеником у јужном граду Хаену, а потом са часним сестрама у Мадриду. Након одслужења војног рока завршио је на Мајорки, где је радио у хотелима и ресторанима, како је РТВЕ објавио у прилогу из 2010. године.

На Балеарском острву случајно је упознао антрополога Манилу, који је проучавао његов животни пут и постао прва особа која му је поверовала, наводи РТВЕ. У каснијим годинама Пантоха се посветио дељењу своје приче "са намером заштите природе и подстицања њеног бољег разумевања", рекао је његов пријатељ Арконес за РТВЕ.

Његов живот је и даље привлачио пажњу. Манила је своју докторску дисертацију објавио као књигу "Играо сам се са вуковима", а према његовом животу снимљен је и филм "Међу вуковима".

Према опроштајној поруци локалних власти, објављеној у понедељак на друштвеним мрежама, Пантоха је у Рантеу изградио нови живот и делио дом са пензионисаним полицајцем.

Касније му је један мештанин поклонио кућу, а комшије су му помагале, посебно током последње две године његовог живота, када је био болестан.

"Маркос је у Ранте стигао са причом коју је познавао цео свет. Одлази, а овде оставља причу која је сада и наша", стоји у опроштајној поруци.

БОНУС ВИДЕО: