Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Прича почиње 1997. године у подручју Área de Conservación Guanacaste, на северозападу Костарике. Еколози Данијел Јанзен и Вини Холвакс осмислили су необичан договор с произвођачем сока од поморанџе Дел Оро. Фабрика је имала велик проблем – шта учинити с огромним количинама отпада који остаје након прераде воћа.
Значственици су предложили необичну замену. Дел Оро би свој отпад од поморанџе бесплатно одлагао на деградираном пашњаку унутар заштићеног подручја, а заузврат би компанија део свог шумског земљишта даровала подручју заштите.
Године 1998. на површину од око три хектара довезено је процењених 12.000 тона прерађене коре и пулпе наранџе. Реч је о отприлике 1.000 камиона отпада. Земљиште на које је отпад довезен било је изразито деградирано – тло је било збијено, каменито и сиромашно хранљивим материјама након дугогодишњег коришћења за испашу и пожаре.
На месту експеримента постављен је чак и знак како би истраживачи касније могли да пронађутачну локацију. Ипак, план није дуго трајао.
Фото: Depositphotos/asimojet
Само годину дана након почетка пројекта, конкурентска компанија TicoFruit тужила је Дел Оро, тврдећи да је одлагањем коре наранџе „окаљан“ национални парк. Суд је на крају пресудио против пројекта, па је експеримент прекинут. А онда је место готово заборављено.
Прочитајте још
Следећих 15-ак година тамо се готово нико није бавио отпадом који је био остављен на земљишту. Све до 2013. године еколог Тимоти Треуер није покушао да пронађе локацију. И ту прича постаје готово невероватна. Треуер је знао да је постављен знак који означава експерименталну парцелу.
Али када је стигао на подручје, није могао да га пронађе. Разлог није био тај што је знак нестао. Вегетација је толико порасла да је бујна шума једноставно прогутала знак.
Тек након прецизнијег лоцирања истраживачи су успели да пронађу некадашњу парцелу. Упоредили су је са суседним земљиштем које није било третирано кором поморанџе. Разлика је била драматична.
Фото: Depositphotos/bajinda
- Толико је било тешко поверовати да је једина разлика између та два подручја била гомила коре наранџе. Изгледала су као потпуно различити екосистеми - описао је Треуер.
На некадашњем пашњаку појавиле су се десетине различитих биљних врста, док је на упоредном, нетретираном подручју расла много сиромашнија вегетација. Истраживачи су тамо пронашли и тајру, сисара из породице куна, као и велики стабло смокве од око 90 центиметара.
Године 2018. резултати истраживања објављени су у часопису Restoration Ecology. Бројност дрвенастих биљних врста на третираном подручју била је три пута већа него на упоредној парцели, а разноликост врста дрвећа такође се утростручила. Још импресивнији био је податак о биомаси.
Након 16 година на површини на коју је била одложена кора поморанџе забележено је 176 посто више надземне биомасе него на суседном, нетретираном подручју. Анализе тла показале су и повећане количине важних макро и микронутријената. Дебели слој органског отпада притом је потиснуо постојеће инвазивне и неаутохроне траве, а хранљиве материје из распадајуће коре помогле су природној обнови вегетације. Семе је потом стизало из околне шуме. И оно што је посебно занимљиво: након почетног истовара отпада није било потребно континуирано одржавање тог подручја. Шума је почела да се обнавља природним путем.
Наулници притом упозоравају да се овај експеримент не може једноставно претворити у правило према којем би компаније требало да почну да истоварају прехрамбени отпад по шумама. Тимоти Треуер управо је то нагласио: није циљ да фирме „насумично“ одлажу свој отпад у природи, него да се, уз научни надзор и стручњаке за обнову екосистема, одређене врсте пољопривредног отпада можда могу искористити за обнову деградираног земљишта.
БОНУС ВИДЕО:
