Како је прстен српске краљице донео ЗЛУ КОБ Александру?

Мистерија златног прстена краљице Теодоре, мајке цара Душана, траје више од једног века – откад је ископан у манастиру Бањска, задужбини краља Милутина, крај Звечана.

Изузетни примерак накита из доба Немањића преживео је безбројна пустошења српских земаља током 600 година, колико је почивао у тмини краљевске гробнице. Самом игром судбине, поново је заблистао на светлу дана, и то 1915. године, усред пакла Првог светског рата.

Фото: Википедија

 

Теодорин прстен представља ремек-дело златарства и примењене уметности. На њему присутна стилска мешавина византијских и западњачких, готичких елемената, сматра се одликом српске средњовековне, као и средњоевропске примењене уметности. Спој драгоцених материјала и врхунске израде сведочи о достојанству и високом друштвеном статусу власнице.

На глави прстена је урезан двоглави орао, а на врату тече натпис на црној позадини нијела: „Ко га носи помого му Бог“. Карика прстена је украшена геометријско-флоралним преплетом и представом фантастичних животиња, са реповима завршеним полупалметама. Тако су програмом представа на прстену обухваћене две целине. Двоглавим орлом назначено је племенито порекло власника, док чудовишне животиње и натпис у нијелу истичу профилактичку, заштитну улогу прстена.

Да је овај комад накита изузетан примерак златарства које је цветало у Новом брду и Трепчи, то су већ на први поглед схватили и трагачи за Милутиновим благом, који су га пронашли у старом гробу у припрати манастирске цркве.

Кад су видели двоглавог орла на глави прстена закључили су да је реч о гробу високог велможе, а кад су откопали карличну кост схватили су да је реч о жени. Синуло им је да су ту пронашли гроб краљице Теодоре, а прстен је одмах однет регенту Александру, који је по свему судећи присуствовао ископавању.

 

 

У Народном музеју истичу да је веома мало сачуваних златних прстенова високог ранга у Србији и да Теодорин нема премца. Његова вредност, у време кад је направљен, одговарала је вредности двогодишњег пореза који је плаћало сеоско домаћинство.

Посебан значај прстену даје хералдички симбол двоглавог орла и јединствена урезана формула „Кто га носи помози му Бог“. Тај заштитни натпис истовремено га чини и хришћанским и магијским, а додатну моћ му дају вукови изгравирани на карикама. Овакво прстење смели су да кују само посебни мајстори ковачи.

У средњовековној Србији, која је описивана као земља злата, било је много драгоценог накита, али прстен као Теодорин није могао свако да носи. Источноримског двоглавог орла имао је право да користи само онај ко је у роду с царском породицом. Немањићи су били први међу балканским владарима који су се ородили с царском кућом Палеолога и добили право да користе симбол империјалног двоглавог орла „који закриљује и исток и запад“.

Ни заштитни натписи нису ретки на прстеновима, али обично се односе на конкретну особу, док Теодорин прстен има магичну формулу која се, бар на први поглед, односи на било ког носиоца. Зато га је краљ Александар Карађорђевић као амајлију носио на златном ланцу за сат, што су забележили његови савременици.

Фото: Википедија/Јавно власништво

 

Забележено је и то да је краљ Александар једно време прстен носио на руци, а потом као привезак на ланцу за сат. Сматрао га је амајлијом, међутим, када су и до њега стигле приче да је прстен уклет, пре свега јер је реч о светињи која не сме бити одвојена од особе за коју је специјално кована, краљ је пожурио да га се што пре отараси.

Поклонио га је свом пријатељу, тадашњем адвокату Благоју Барловцу, који се такође плашио проклетства, па је Теодорин прстен 1926. године у тајности предао Народном музеју у Београду.

Да ли је Теодорин прстен заиста био уклет, нико не може рећи са сигурношћу. Љубитељи теорија завере и алтернативне историје истичу како убиство краља Александра у Марсеју, као и смрт адвоката Барловца непосредно након што је прстен предао Народном музеју, могу бити доказ зле коби која прати прстен. Међу бројним легендама о прстену, можда и најпопуларнија је та да „не сме да га носи рука недостојна Немањића“.

 

 

Са руке краљице Теодоре скинут је још један, мање вредан, сребрни прстен. Претпоставља се да је завршио у колекцији једне моћне београдске породице, а да је потом прошверцован у иностранство. Данас је наводно и даље у власништву једне богате српске породице. Не зна се колико је плаћен и да ли је и он власницима доносио несрећу.

Краљица Теодора Смилец је била бугарска принцеза и краљица Србије, као прва супруга српског краља Стефана Уроша ИИИ Дечанског. Њена владавина трајала је од јануара до октобра 1322. године. Теодора је била мајка првог српског цара, Душана Силног и ћерка бугарског цара Смилеца (1292-1298) и Смилецине. Удала се за Стефана Дечанског почетком 14. века. Живела је у Зети од 1306. до 1314. године, након чега њена судбина није позната.

Новија истраживања су, како је саопштено из Народног музеја Србије, показала да је прстен вероватније припадао Константину Немањићу. Он је био млађи син краља Милутина и брат Стефана Дечанског, који је трагично страдао 1322. године.

“Резултати археолошких и антрополошких анализа посведочили су да је на месту налаза прстена био сахрањен мушки члан породице Немањић, који је у тренутку смрти имао око 40 година”, кажу из Народног музеја Србије.

(Сербиан Тимес)

БОНУС ВИДЕО: