Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
И то не у позоришту, не на радију, не у библиотеци, већ усред фабрике. На Куби такво занимање заиста постоји, а особа која се њиме бави назива се "lector de tabaquería".
Фото: Michael Runkel Cuba/Alamy/Profimedia
Ова необична традиција родила се у Хавани још у 19. веку, у време када је ручни рад у дуванским радионицама тражио мирну руку, велику концентрацију и дуге сате проведене за столом. И опстала је и дан-данас. Да би дан прошао што брже, лакше и занимљивије, међу радницима се појавила идеја која данас звучи готово филмски: док једни раде, један међу њима чита. И то не било шта, већ оно што читав радни колектив жели да слуша.
Лектор, односно читач, обично седи на уздигнутом месту, довољно високо да га сви виде и чују. Његов глас постаје ритам радног дана. Ујутру неретко својим колегама чита новине, како би радници остали у току са домаћим и светским дешавањима, а касније на ред долазе романи, есеји, историја, поезија, а понекад и филозофски трактати и социолошки есеји. Радници овде нису само публика, већ активни учесници у избору литературе. Тако једна обична фабрика постаје мала школа, књижевни клуб и простор за дијалог.
Но, ово занимање није само практично решење против монотоније. На Куби је "lector" постао део културног идентитета, доказ да приче могу да живе и тамо где их нико не очекује. Док руке понављају прецизне покрете, у мислима се путује кроз поглавља, епохе и судбине јунака. Није тешко замислити како се после неколико сати рада међу људима препричава оно што су управо чули, како се навија за омиљеног лика или како се чека наставак романа на послу, као што се код куће чека нова епизода популарне серије.
У томе и јесте чар ове традиције: она не одваја рад од културе, већ их спаја. Књиге овде улазе у свакодневицу, у занат, у заједнички ритам. Један глас може да насмеје целу просторију, да је утиша, разнежи или натера на размишљање. И баш зато се "лектори" поштују не само као пуки читачи, већ као људи који радном дану дају душу.
Прочитајте још
Данас, у времену слушалица, подкаста и аудио-књига, ова кубанска пракса делује и старински и невероватно савремено. Јер идеја је иста: док руке раде, ум не мора да ћути. Разлика је у томе што је на Куби тај глас био заједнички. Слушају га сви, у истом тренутку, као мали колективни ритуал.
Можда баш зато прича о читачима и даље привлачи пажњу света. Она показује једну нежнију, топлију слику Кубе, земље у којој музика није само за бину, прича није само за књигу, а култура уме да пронађе пут и до најобичнијег радног дана. Али и до крајњих производа, чија су имена, погађате, управо инспирисана омиљеним ликовима и делима радника и радница.
Негде између гласа, папира и вештих руку, Куба је сачувала занимање које звучи као из романа. Само што је, на овом острву, оно стварно.
БОНУС ВИДЕО
