Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Експеримент који је требало да јој помогне да умири мисли претворио се у необично искуство праћено халуцинацијама, психичком узнемиреношћу и променама у организму. Из пећине је, како каже, изашла са потпуно другачијим погледом на живот.
У новембру 2024. године, докторка Аран добровољно је ушла у мрачну и тиху пећину у Пољској како би истражила како недостатак чулних надражаја утиче на људско тело и психу.
Њена првобитна идеја била је да провери да ли уклањање светлости, звукова и свакодневних ометања може да умири њене мисли, које су, према сопственом признању, непрестано активне.
Фото: Printskrin/Youtube/The Scientist
– Као професорки, мисли ми непрестано јуре. Покушавала сам са јогом и медитацијом како бих смирила мозак, јер стално размишљам шта је следеће, шта је следеће, шта је следеће. Не могу мирно да седим и понекад све то постане превише – испричала је за "The Scientist".
Током експеримента носила је сензоре који су пратили промене у њеном организму. На располагању је имала кревет, купатило и туш, али није било светлости, забаве нити контакта са другим људима.
Прочитајте још
Храну је добијала једном дневно, у непредвидивим терминима, због чега није могла да утврди да ли је дан или ноћ.
У наредних пет дана доживела је низ необичних психолошких и физичких промена.
Фото: Printskrin/Youtube/The Scientist
Видела преминуле чланове породице
Једно од најупечатљивијих искустава биле су живописне халуцинације.
Док је боравила у потпуном мраку, докторка Аран видела је своју мајку, рођаку и баку, која је преминула годинама раније, како заједно седе и гледају таблет.
Призори су били толико уверљиви да није могла да разазна да ли сања или халуцинира.
Другог дана пожелела да побегне
Већ другог дана изолација је почела озбиљно да утиче на њено психичко стање.
Постајала је све немирнија, а одсуство било каквих активности изазивало је снажну жељу да напусти пећину.
– Како ћу остати овде још три дана? Ништа нисам радила – присетила се.
Искуство је описала као својеврсно мучење.
– Једва сам чекала да изађем – признала је.
Храна добила интензивнији укус, а у мраку почела да види обрисе
Током боравка у пећини приметила је и необичне промене у начину на који доживљава храну.
Укуси и текстуре постали су знатно интензивнији него раније, а накнадна испитивања показала су повећање нивоа рецептора за укус у њеној пљувачки.
Још необичније било је то што је, упркос потпуном одсуству светлости, почела да опажа обрисе предмета.
Истраживачи су забележили и промене у њеном имунолошком одговору, цревном микробиому и унутрашњем биолошком сату.
Ови налази указују на то да изолација од уобичајених чулних надражаја може да буде праћена променама које нису ограничене само на психичко стање.
После пет дана више није гледала на живот истим очима
Иако је током експеримента пролазила кроз тешке тренутке, докторка Аран тврди да је искуство оставило трајан утицај на њен однос према свакодневном животу.
Након изласка из пећине осећала је већу захвалност, стрпљење и саосећање према другима.
– Тај осећај и даље носим са собом. Ценим све што сада имам око себе – признала је.
У тексту објављеном у научном часопису "Nature" описала је и тренутак када је, након пет дана проведених у мраку, поново угледала светлост и људе који су је чекали.
– Када сам петог дана коначно изашла из пећине, загрлила сам оне који су ме забринуто чекали, колеге, пријатеље и све који су омогућили ово искуство.
Међутим, ту се њена необична авантура није завршила.
– У том тренутку желела сам да осетим све одједном, па сам отрчала до оближњег залеђеног језера и заронила. Ледена вода гризла ми је кожу, али после пет дана мрака био је то најживописнији подсетник да сам жива – написала је.
Експеримент јој није донео само увид у то како организам реагује на одсуство чулних надражаја, већ и ново разумевање свакодневних искустава која је раније узимала здраво за готово.
БОНУС ВИДЕО
