Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Eksperiment koji je trebalo da joj pomogne da umiri misli pretvorio se u neobično iskustvo praćeno halucinacijama, psihičkom uznemirenošću i promenama u organizmu. Iz pećine je, kako kaže, izašla sa potpuno drugačijim pogledom na život.
U novembru 2024. godine, doktorka Aran dobrovoljno je ušla u mračnu i tihu pećinu u Poljskoj kako bi istražila kako nedostatak čulnih nadražaja utiče na ljudsko telo i psihu.
NJena prvobitna ideja bila je da proveri da li uklanjanje svetlosti, zvukova i svakodnevnih ometanja može da umiri njene misli, koje su, prema sopstvenom priznanju, neprestano aktivne.
Foto: Printskrin/Youtube/The Scientist
– Kao profesorki, misli mi neprestano jure. Pokušavala sam sa jogom i meditacijom kako bih smirila mozak, jer stalno razmišljam šta je sledeće, šta je sledeće, šta je sledeće. Ne mogu mirno da sedim i ponekad sve to postane previše – ispričala je za "The Scientist".
Tokom eksperimenta nosila je senzore koji su pratili promene u njenom organizmu. Na raspolaganju je imala krevet, kupatilo i tuš, ali nije bilo svetlosti, zabave niti kontakta sa drugim ljudima.
Pročitajte još
Hranu je dobijala jednom dnevno, u nepredvidivim terminima, zbog čega nije mogla da utvrdi da li je dan ili noć.
U narednih pet dana doživela je niz neobičnih psiholoških i fizičkih promena.
Foto: Printskrin/Youtube/The Scientist
Videla preminule članove porodice
Jedno od najupečatljivijih iskustava bile su živopisne halucinacije.
Dok je boravila u potpunom mraku, doktorka Aran videla je svoju majku, rođaku i baku, koja je preminula godinama ranije, kako zajedno sede i gledaju tablet.
Prizori su bili toliko uverljivi da nije mogla da razazna da li sanja ili halucinira.
Drugog dana poželela da pobegne
Već drugog dana izolacija je počela ozbiljno da utiče na njeno psihičko stanje.
Postajala je sve nemirnija, a odsustvo bilo kakvih aktivnosti izazivalo je snažnu želju da napusti pećinu.
– Kako ću ostati ovde još tri dana? Ništa nisam radila – prisetila se.
Iskustvo je opisala kao svojevrsno mučenje.
– Jedva sam čekala da izađem – priznala je.
Hrana dobila intenzivniji ukus, a u mraku počela da vidi obrise
Tokom boravka u pećini primetila je i neobične promene u načinu na koji doživljava hranu.
Ukusi i teksture postali su znatno intenzivniji nego ranije, a naknadna ispitivanja pokazala su povećanje nivoa receptora za ukus u njenoj pljuvački.
Još neobičnije bilo je to što je, uprkos potpunom odsustvu svetlosti, počela da opaža obrise predmeta.
Istraživači su zabeležili i promene u njenom imunološkom odgovoru, crevnom mikrobiomu i unutrašnjem biološkom satu.
Ovi nalazi ukazuju na to da izolacija od uobičajenih čulnih nadražaja može da bude praćena promenama koje nisu ograničene samo na psihičko stanje.
Posle pet dana više nije gledala na život istim očima
Iako je tokom eksperimenta prolazila kroz teške trenutke, doktorka Aran tvrdi da je iskustvo ostavilo trajan uticaj na njen odnos prema svakodnevnom životu.
Nakon izlaska iz pećine osećala je veću zahvalnost, strpljenje i saosećanje prema drugima.
– Taj osećaj i dalje nosim sa sobom. Cenim sve što sada imam oko sebe – priznala je.
U tekstu objavljenom u naučnom časopisu "Nature" opisala je i trenutak kada je, nakon pet dana provedenih u mraku, ponovo ugledala svetlost i ljude koji su je čekali.
– Kada sam petog dana konačno izašla iz pećine, zagrlila sam one koji su me zabrinuto čekali, kolege, prijatelje i sve koji su omogućili ovo iskustvo.
Međutim, tu se njena neobična avantura nije završila.
– U tom trenutku želela sam da osetim sve odjednom, pa sam otrčala do obližnjeg zaleđenog jezera i zaronila. Ledena voda grizla mi je kožu, ali posle pet dana mraka bio je to najživopisniji podsetnik da sam živa – napisala je.
Eksperiment joj nije doneo samo uvid u to kako organizam reaguje na odsustvo čulnih nadražaja, već i novo razumevanje svakodnevnih iskustava koja je ranije uzimala zdravo za gotovo.
BONUS VIDEO
