Биографија овог знаменитог, али релативно непознатог Србина, само је један од бројних примера српских историских личности које су кренуле "од нуле" и досегле врхове "брегова" у своје време.
Данило Срдић, рођен је 1896. године у месту Врховине, у српској личној породици. Подаци о његовом раном школовању нису познати, али се зна да је у годинама пред избијање Балканских ратова боравио на школовању у Београду. Ослобођење јужних српских крајева и рат против Турака навело је овог младог Личанина да се определи за војну службу и отисне у Русију са намером да тамо упише Војну школу. Коначно то му полази за руком 1914. године и бива уврштен у коњичку школу у белоруском граду Гродну.
Из школе је изашао са чином вишег подофицира и започео војну каријеру управо у месту школовања. Регрутован је у састав тамошњег коњичког пука.
По избијању Првог светског рата по службеном задатку, одлази у Одесу, која је у то време представљала регрутни и агитациони центар за прикупљање Срба и других јужнословенских народа у редове савезничке војске (аустроугарски војници словенског порекла масовно су упућивани на руски фронт одакле су неретко дезертирали и прикључивали се руским трупама). У Одеси је формирана и Прва српска добровољачка дивизија, за чину је организацију и попуну кадром допринос дао и Срдић. И сам је био њен припадник.
Као припадник српске добровољачке дивизије на источном фронту у Украјини, зарад ратних заслуга стекао је орден витеза Георгијевског реда.
Прочитајте још
Избијањем социјалних револуција у Русији, каријера овог бунтовног и авантуристички надахнутог Србина, нагло је променила курс. По избијању Фебруарске револуције 1917. године, Срдић напушта свој ратни распоред и прокључује се револуционарном покрету, због чега убрзо бива затворен од стране својих бивших колега - припадника царске војске.
Октобарска револуција
Средином октобра 1917. изашао је на слободу и одмах се придружио револуционарима у борби против царске власти. Учествовао је 25. октобра и у освајању Зимског дворца у Петрограду, а недуго после тога постаје и један од командира у Петроградском совјету.
Након успешно извојеване револуције вратио се у Украјину и поново прикључио редовима српских добровољаца где је међу сународницима агитовао за прикључивање бошљевичким одредима. То му је пошло за руком тако да је убрзо формиран Први српски совјетски револуционарни батаљон на чијем челу је био управо он. У борбама на царинском фронту дали су велики допринос. У совјетској историографији овај батаљон постао је чувен по томе што је одиграо велику улогу у освајању Царицина.
Крајем августа 1918. године од југословенских револуционара чији се број константно повећавао, формиран је Први југословенски пук, а Данило Срдић постао је и његов командант.
Чистио је Дон и Украјину од антисовјетских, али и антируских снага. Пук Данила Срдића посао је узор хероизма у биткама на Јужном фронту. Лењин му се лично захвалио за његове способности.
ФОТО: Архива
О његовој храбрости и неустрашивости најбоље говоре сећања његових сабораца, који су у својим исказима потврдили дивљење потчињених војника према овом српском револуционару.
Када је Коњичка армија доживела један неуспешни бој, маршал Сејмон Буђони (командант сојветске коњице) постројавао је официре и сваког ударао бичем. О том догађају сведочи командант Козака Иља Дубински:
- Буђонијеве васпитне мере биле су опште познате. Постројио је официре јединице и почео да их једног по једног удара бичем.
Командира пука Семјона Михајловича ударио је бичем по образу. Када је дошао ред на Данила Срдића, овај Србин -великан, извукао је револвер и уперио га у Буђонија викнувши:
- Ако сам крив, убиј ме! Али ако ме дотакнеш бичем - убићу ја тебе!
Буђони и Ворошилов који је био поред Буђонија били су затечени. Заобишли су овог ватреног Србина и отишли даље.
Међутим, Буђони је остао задивљен овим Србином. Данило Срдић био је одличан коњаник - био је познат по томе што је јахао са три сабље, и све три би поломио у боју. Једну за другом, најчешће на Пољским интервенционистима. Убрзо постаје командант пука па корпуса. Буђони тврди:
- Увек је налазио излаз, био је смео и увек побеђивао. Због храбрости и смелости прозвали су га "Неустрашиви! Када се завршила револуција, Срдић постаје и генерал-пуковник, један од највиших чинова који је један Србин имао у Русији.
Кобни сусрет са Стаљином
На врхунцу војничке каријере, Данило Срдић 1936. године састао се и са Стаљином. Стаљин је једном приликом обилазио граничне јединице, а Буђони је позвао Срдића рекавши да га Стаљин жели видети. Срдић, у униформи са одликовањима, био је висок два метра и стајао наспрам Стаљина који је био за три главе нижи од Срдића:
- Погледај га! Прави Балкански орао - рекао је Стаљин, - На чијој би ти територији ратовао ако дође до рата?
- На непријатељској! - рекао је Срдић- непријатељева нога не сме да стане на наше тло!
- Дај да испијемо "брудершафт" рекао је задовољни "челични" Стаљин.
Осам месеци наког овог братимљена, генерал Срдић је ухапшен заједно са Маршалом Тухачевским и убијен баш по Стаљиновом наређењу са масом генерала и маршала СССР у чувеној чистки (касније се сазнало да је читава ствар око Срдића исценирана од стране Немаца како би се уништила Совјетска војска). Међутим, Срдић бива рехабилитован 1957. године и Буђони на конгресу партије држи говор:
- Данило Срдић! Ја изговарам ово име са осећањем велике топлине и срдачности. Са Данилом, Србином по националности, с којим сам провео многе године у земљи, мене није везивало само ратно него и лично другарство... Трагична смрт српског комаданта у годинама култа личности Стаљина болно је одјекнула у срцима свих који су га познавали. Поставши жртва злобне клевете, самовоље и безакоња, наш друг је остао у сећању бораца и коњичке армије и осталих ратника Совјетске армије, као кристално чист човек. Сада је праведност поново успостављена: часно име Данила Срдића изговара се са истим таквим поштовањем као и раније...
ФОТО: Архива
Данило Срдић налазио се на месту команданта Трећег коњичког корпуса, када је под оптужбом да је "непријатељ народа" ухапшен и стрељан. Његова ликвидација спада у групу бројних масовних убистава која су везана за злогласне "Стаљинове чистке".
Место његовог гроба није познато. Рехабилитован је 1957. године у склопу процеса дестаљинизације и осуде Стаљиновог култа личности.
Данас једна улица у Минску, главном граду Белорусије носи име овог знаменитог Србина, совјетског генерала.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
