Како то обично бива са оваквим филмовима, на почетку их нико не воли. Није га волела ни публика, ни критика те 1980. године. Горан Марковић, редитељ филма, пре самог снимања је важио за младог и перспективног редитеља са два успешна филма, "Специјално васпитање" и "Национална класа". Нови филм је настао као независна продукција и самим тим са јако малим буџетом, такорећи скоро и без његовог постојања.
Листа глумаца која се нашла у овом филму као да говори супротно. Све најбоље од најбољег српске глумачке сцене се нашло у имаганираној школској зборници у којој се одвија радња овог филма. Глумци су се договорили да раде без хонорара, већ да им се исплати након приказивања филма, тако да тантијеме су дошле много много касније након премијере. Направили су листу хонорара и сви су били задовољни. Оно што су сви помињали и много година касније, поготово ови млађи, да је цео филм био својеврсна школа глуме, у којој је био престиж појавити се. Филм су снимили без обзира на све са посебним ужитком. Глумци су се забављали, Марковић им је дозвољавао импровизације. Снимања су се одвијала ноћу (с обзиром да је школа дању била резервисана за ђаке).
Филм о једном школском дану у ком се прави опроштајна манифестација за одлазак теткице у пензију, а у ком паралелно се провера оптужба за злостављење коју је наставница енглеског поднела, кроз доста смеха разоткрива како људи функционишу у малој заједници у социјализму. Због тога што је можда чак и превише добро погођено како све функциониште, филм није био баш најомиљенији код цензора.
Прочитајте још
Добили су школу "Ђорђе Крстић“ за снимање љубазношћу директорке, на Јулином брду за снимање викендом и ноћу, када нема ђака. Филм је снимљен за осамнаест дана, углавном ноћу, али је зато монтиран четири месеца. Назван је по првом стиху песме "Мајстори у кући“ песника Александра Секулића коју у величанственој завршници рецитује Александар Берчек који тумачи професора српскохрватског. Филм је имао интригантан превод на енглески "Алл тхат Јацкс".
Иако су у филму гумили великани и остварили су велике улоге, многи просветни радници су били љути након овог филма. Све тајне и интриге, шале на рачун алкохолизма, полтронства и ригидности су схватили и превише лично. Све наведено је довело до тога да је филм имао слаб одзив у биоскопима.
Пар година касније, филм је изашао из биоскопа, али кренуо је свој нови живот на видео касетама и домаћим телевизијама. Ту су га људи прихватили баш онако како треба. Као пре свега комедију о неким битним темама које сви могу да разумеју. И наравно са глумачким великанима као што су Богдан Диклић, Паја Вујисић, Мира Бањац, Александар Берчек, Зоран Радмиловић, па све до сјајне Семке Соколовић којој ће безобзира на таленат и популарност, улога директорке остати највећа у њеној каријери.
За крај, у центру пажње била је Кева, теткица коју је глумила натуршчик Смиља Здравковић. Иако тиха са можда пар реченица у филму, око ње се вртео овај филм, од прве до последње сцене, као одавање поштовања свим тихим херојима свачијег детињства и сваког школовања. Смиља је радила као чистачица у Народном позоришту, и због своје аутентичност је добила улогу она, а не Рахела Ферари, како је прво планирано. Око ње је и замишљена сјајна фотографија, реплика тајне вечере која се нашла на постеру за филм, где је кева била у самом центру.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".