Пре него што је постао један од најпознатијих фашиста XX века, Бенито Мусолини је био - социјалиста. Ипак, временом се отуђио од покрета и вртоглавом брзином дошао на власт, а онда и својим запаљивим говорима покренуо је талас насиља и мржње усмерене ка свом некадашњем покрету.
Бенито Мусолини није ни слутио да ће га тај пут одвести у грађански рат, а на крају и у смрт.
У младости на левој страни
Бенито Амилкаре Андреа Мусолини је о социјалистичким идејама слушао од оца који му је средња имена дао по познатим италијанским социјалистима Амилкареу Чипријанију и Андреу Кости.
Један од првих, ако не и први посао му је био новинарство. У својим раним двадесетим годинама Бенито је ревносно уређивао социјалистичке новине у Аустроугарској. А 1912. године, као већ искусни тридесетогодишњак, преузима место уредника званичних дневних новина италијанске Социјалистичке партије, Аванти (Напред)
Фото:Профимедиа
Упркос великом залагању, неколико година касније, због тога што је јавно подржавао улазак Италије у Први светски рат, изгубио је место у партији. Већ тада је почела да се назире његова ауторитативна природа револуционара, али и прве сличности са Хитлером.
Прочитајте још
Избијање Првог светског рата било је окидач, тренутак када је његово мишљење почело да се мења. На милитаризам је почео да гледа као на кључ за проблеме који су мучили Италију.
-Мусолини је био више ауторитарни револуционар него ортодоксни марксиста-, каже Мајкл Р. Ебнер, ванредни професор историје са Универзитета у Сиракузи. -Са избијањем Првог светског рата, почео је да види национализам и милитаризам као кључеве за револуционарни преокрет. Стога је иза себе оставио марксистички економски детерминизам и пацифизам.-
Мусолини је можда оставио Социјалистичку партију иза себе, али су је многи Италијани прихватили након рата. Углавном зато што су политичари из естаблишмента били неефикасни у решавању послератних проблема, додаје Ебнер.
-После великих жртава током рата и бољшевичке револуције 1917. године, све је изгледало могуће-, објашњава,-социјалисти су почели да добијају изборе и преузимају власт, што је узнемирило неке Италијане средње и више класе.-
Видевши шта се дешава, незадовољни Мусолини се на силу обрачунао са социјалистима. Године 1919. је створио Фасци Италиани ди Цомбаттименто - италијанске борбене одреде, претечу његове Фашистичке партије.
Фото: АП
Његови такозвани Црнокошуљаши, су у наредном периоду нападали социјалисте и синдикате, спаљујући канцеларије у бројним градовима, сматрајући их националним издајницима и кукавицама. Сила под именом "национално јединство" је постала покретач фашистичке мржње према социјалистима, који су морали да буду кажњени јер нису подржали Италију у Првом светском рату.
Мусолини добија моћ
Бенито Мусолини је 1921. године основао Националну фашистичку партију, а свој паравојни покрет претвара у формалну политичку странку. Партија је сматрала да национално јединство мора да се одржи, чак и ако је у то име потребно користити насилне методе како би се неистомишљеници држали под контролом.
Исте године Мусолини је изабран у доњи дом италијанског парламента, а већ следеће, десетине хиљада наоружаних фашиста марширало ка Риму. са захтевом да буде именован за премијера. Италијански краљ Виктор Емануел ИИИ је распустио владу и затражио од Мусолинија да формира нову.
Ово је био кључни тренутак, он постаје премијер и министар унутрашњих послова. Друга функција му даје неконтролисану моћ, која ће се у месецима и годинама које следе испоставити кобном. Држао је полицију у својој шаци.
Пре него што је постао премијер, фашистички одреди су користили насиље да убију, повреде, уплаше и понизе своје непријатеље. Након што је Мусолини постао премијер у октобру 1922. године, одреде је и даље користио. Међутим, сада је могао да се ослони и на полицију и пошаље их да јури непријатеље попут комуниста, социјалиста и анархиста.
Мусолини је стога почео да примењује тактику мешања легалне државне репресије и илегалног насиља са одредом. Једни су налазили разлоге за хапшење и узнемиравање његових политичких неистомишљеника, док су се други служили млаћењем и убиствима критичара власти.
Успон ка владавини диктатуре
Средином 1924. године, атентатори повезани са Мусолинијем убили су социјалистичког лидера Ђакома Матеотија, што је навело посланике опозиције да бојкотују парламент.
Одлучујућег, 3. јануара 1925. године, он је преузео одговорност за убиство током говора у парламенту. Тај говор се сматра почетком његове фашистичке диктатуре.
-Изјављујем пред овим већем, пред светом и пред Богом да лично преузимам сву политичку, моралну и историјску одговорност за оно што се догодило-, рекао је. -Изјављујем да ако су фашисти удружење злонамерника, онда сам ја на челу тог удружења.-
Одговарајући на оно што је названо "скандалозним" нападима штампе на фашизам, Мусолини је рекао: "Цела нација се пита шта влада ради, цела нација се пита да ли њоме управљају људи или марионете".
Његов говор је окарактерисан као ватрен и страствен. Он је био тај који је преузимао одгворност. Присутни су били опчињени његовим речима и предузимљивошћу. Појавила се особа која је деловала соспобно да извуче Италију из проблема у којима се нашла.
Присутни су стајали и аплаудирали свакој реченици узвикујући: "Живео Мусолини! Живео фашизам!" После чега су га посланици изнели из сале на раменима, плешући и певајући.
Бенито Мусолини - култ личности
Мусолини, познат под надимком Ил Дуце - вођа, започео је своју диктаторску владавину. Неговао је култ личности, представљајући себе као свемоћног и незаменљивог вођу. Његова влада је протерала сву опозицију и ухапсила све комунистичке чланове парламента. Укинуо је локалне изборе и поново увео смртну казну за политичке злочине.
Мусолинијева влада је такође захтевала од филмских кућа да приказују владине пропагандне филмове. Контролисао је штампу, а у свом делу "Доктрина фашизма", објављеном 1932. године, описао је државу као "свеобухватну; ван ње никакве људске или духовне вредности не могу постојати, а још мање да имају вредност".
Привучен сличним идејама и визијама будућности, својим колегом диктатором Адолфом Хитлером, он му се придружује у Другом светском рату. Међутим, 1943. године, Велико веће које је сам основао издаје налог за његово хапшење. Спасавају га Немци и постављају на чело Италијанске друштвене Републике, територија које су од септембра 1943. до 1945. године окупирали на северу Италије.
У тренутки када је Трећи рајх почео да губи контролу над севером Италије, Мусолини почиње да планира бег у Швајцарску. Попут сцена из филмова, Мусолини идентитет скрива облачећи немачку униформу и са собом води своју љубавницу.
Његова вештина неговања култа личности била је без премца, а то ми је на крају дошло главе. Препознатљивост и обожавање за којим је жудио га је годинама одржавало на власти, али му је и пресудило. Његов лик је био толико познат, и то у времену пре телевизије и интернета, да је веома брзо откривен.
Бенита Мусолинија и његову љубавницу погубили су италијански партизани 28. априла 1945. године.
Када су његово тело возили камионом на Пиазза Лорето 29. априла 1945. године, избацили су га на пут где су га окупљени шутирали и развлачили улицама.
Неколико дана касније, тела Мусолинија и Петачија су висила наопачке, један поред другог испред једне бензиске пумпе.
Првобитно закопано анонимно на гробљу Мусоццо у Милану, италијанска влада је дозволила да се Мусолинијеви посмртни остаци пренесу у породичну гробницу у близини Верано ди Косте 31. августа 1957. године.
(Национална географија)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
