Како су Славиши Вујићу украли 50.000 марака

Искусни певач свој је дар брусио у кафанама. У младости је доживео велики пех када су му провалници украли целу уштеђевину коју је прикупио певајући у иностранству. О томе је Славиша говорио за рубрику "Баксуз страна" часописа "Сабор".

Пре годину и по дана, добро се сећам, био је јул, доживео сам најжешћи баксузлук. Десет месеци, готово без предаха, певао сам у кафанама у Швајцарској, Аустрији и Немачкој. И данас се често присетим тих испосничких дана када сам се правио да не примећујем продавнице са свакојаким мамипарама, када сам водио рачуна о сваком пфенингу и к'о хрчак скупљао марке за куповину стана. Једини трошак који никако нисам могао да избегнем беху стан и храна. Одрицање се на крају, ипак, исплатило - уштедео сам лепу "сумицу" од педесетак хиљада немачких марака.

О'ладише ме за 50.000 марака

У то време живео сам сам у изнајмљеном стану у центру Београда. Једне вечери отишао сам на Аду да се мало освежим и проћаскам са друговима. Али, као што то обично бива, причама никад краја па се разиђосмо тек пред зору.

Прилично нервоза, преврћем по џеповима тражећи кључ од стана. Био сам страшно уморан и поспан. Једва сам чекао да се стропоштам у кревет, али... Гле чуда, кључ нисам честито ни гурнуо у браву, а врата се сама од себе отворише?! Зар је могуће да ми се од само две-три чашице пића привиђају такве глупости? Лаганим кораком улазим у стан. Прво угледах одшкринута врата на плакару. Брзо их отварам, кад имам шта и да видим. Осим вешалица које су се клатиле лево-десно у плакару не беше ни џемпера, ни кожних јакни, ни сакоа... Тек тада ми се упали "лампица" - па мене су опљачкали! Осврћем се и загледам по стану, али све је јасно к'о дан - не само да су ми однели комплетну гардеробу, него и телевизор, видео, музички стуб...

Прочитајте још

БЕЧКА КАФАНСКА ПРИЧА: Како је Квака зарадио 3.000 марака?

16:39

ПОПИО САМ ТЕШКЕ БАТИНЕ: Борис срамоту памтио цео живот

14:05

ВОЛИМ ШВЕДСКЕ АКЦИОНЕ Босанчево признање о касетама - машала

14:56

ДА ЛИ СИ ПРЕВАЗИШАО ШАБАНА? Шекијев одговор је за памћење

14:08

Истог трена устремим се на полицу на којој се, међу стварима, лепо умотана и упакована, налазила и моја цела уштеђевина. Али, не нађох ни ствари нити педесет хиљада марака. Све су "почистили"! Само су ми се са кревета "смешкале" једне фармерице и кошуља. Неки фини момци, помислих, не скидоше ме до голе коже.

Толико сам читао и слушао о пљачкама, али све до овог тренутка чинило ми се да се такве непријатности догађају само другима, не и мени. У почетку сам био толико збуњен и затечен да малтене ништа нисам осећао. А када сам се мало сабрао и дошао себи, обузе ме неописив бес који убрзо замени некаква чудна радост. Питај Бога, какве су барабе у питању. Можда су били и наоружани? Добро је да ме нису затекли у стану јер ко зна да ли бих данс био међу живима.

Одмах сам обавестио милицију. Сутрадан дођоше инспектори, прегледаше стан, написаше записник али, као што сам и очекивао, до дана данашњег не нађоше ни лопве нити моје паре. Страшно је то кад вам све што сте готово целог живота штедели и чували оде у једном дану.

Нисам имао пара ни за живот, а камоли да плаћам кирију. У помоћ ми прискочише пријатељи и нађоше много јефтинији смештај, наравно далеко од центра града. И тако сам Добрачину улицу заменио Панчевачким путем, односно Крњачом где и данас живим. Али, нема везе, тек ми је двадесет и четврта, опет ћу штедети и, ако Бог да здравља, једног дана ћу и купити стан.

Као дечкић био сам прилично несташан. У родном Врбовцу, сиромашном косовском селу код Гњилана, важио сам за највећег кавгаџију. Ништа слађе ми не беше него да завадим двојицу најбољих другова, Небојшу и мог имењака Славишу, па да онда истерујемо правду, подразумева се - искључиво песницама. То што сам био и нижи и ситнији од њих нимало ми није сметало да кренем у сваку табачину. Додуше, често сам извлачио дебљи крај, али било је дана када сам и ја побеђивао. Обично смо се тукли због ситних подметања, намештаљки, девојчица, игранки... Е, због таквих дечјих играрија, мој нос је постао прави боксерски.

Операција носа - три и по сата

У почетку нисам много обраћао пажњу на сметње које сам имао приликом дисања, али временом је постајало све горе и неподношљивије. На нос више нисам могао да дишем па сам морао да спавам отворених уста. И дим од цигарета је почео страшно да ми смета, а посао ми је такав да често сате проводим у задимљеним кафанама.

Иако сам годинама избегавао сусрет са лекарима прошлог септембра им се ипак обратих за помоћ. Не знам откуд толики страх од људи у белим мантилима, али једноставно не волим да нам се путеви укрштају. Рекоше ми да је лева страна потпуно зачепљена, носна кост поломљена чак на четири места и да је операција неопходна.

Докле год сам могао, одлагао сам одлазак на операциони сто, али ето, ове године ипак се нађох на њему. Било је то у јулу, на Клиници за пластичну хирургију. Опет тај проклети јули, помислићу да ми је то најбаксузнији дан у години.

Операција носа, која се иначе, не сматра нарочито компликованом, код мене је била максимално закукуљена - трајала је три и по сата! Због мојих, како ми лекари рекоше, невероватно тврдих костију, пинцета се поломила, па сам у току операције изгубио литар и по крви.

Уместо два-три дана у болници сам остао читаву недељу. Био сам страшно нервозан. Пет дана нисам могао ока да склопим због језивих болова и вртоглавице. Али, много теже ми је падало то што су ме хранили на цевчицу, а познат сам као велики гурман. Шта бих дао да сам могао само једним комадићем сланине да се "засладим"? Нажалост, и када сам напустио клинику, ваљда због анестезије и сличних лекова којима су ме кљукали, толико ми убише апетит да сам за непуне две недеље смршао читавих осам килограма.

Маску са лица брзо сам скинуо, али још три још три месеца изгледао сам као бумбар и плав к'о шљива - отечен и надувен са тамним подливима. Иако ми је било потребно прилично снаге све ово да прегурам, не жалим - сада ми је јако лепо, спавам к'о бебица и коначно дишем на нос.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 9. јануара 1995. године. *