Крв са завоја рањеника из Првог балканског рата још се није ни скорила, а ратне трубе су се поново огласиле. Без објаве рата, мимо свих правила и закона, Бугарска је мучки напала српске положаје на реци Брегалници у Македонији 29. јуна 1913. године.
Незадовољна расподелом плена из претходног сукоба, она је настојала да изненадним нападом освоји што већи део Македоније, не би ли ојачала своју преговарачку позицију након интервенције великих сила, која је била неминовна због грубог кршења међународног ратног права.
Фото: Википедија
Српска Врховна команда је испрва стекла утисак да је реч о ограниченом нападу бугарских комита који су били уобичајена појава у том периоду. Међутим, након подробнијих извештаја било је јасно да су српски положаји угрожени услед општег напада бугарске армије.
Жућина далековидост
На захтев војводе Радомира Путника ангажоване су јединице које су се налазиле у позадини, те су српски редови правовремено консолидовани. Врховна команда је заступала становиште да је неопходно повући трупе на резервне положаје где би се организовала одсудна битка.
Насупрот том ставу, генерал Живојин Мишић је сматрао да је треба покренути на првој линији, јер би евентуално повлачење проузроковало пометњу и пад морала. Тиме би непријатељске снаге биле подстакнуте на још жешћи притисак.
Прочитајте још
Фото: Википедија
Путник је оклевао, а када је добио позитивне извештаје са фронта, определио се за Мишићев предлог. Након деветодневних борби испоставило се да је одлука била исправна. Бугарске снаге у Македонији биле су потпуно разбијене муњевитом контраофанзивом српске војске.
Након победе на Брегалници, унутар српских војних кругова разматрала се и офанзива на Софију, међутим влада и Врховна команда нису били сагласни са овим предлогом, како се не би нарушавали добросуседски односи.
Цена коју је Бугарска платила за покретање Другог балканског рата била је скупља него што је испрва изгледало. Мегаломанија ју је окренула против Румуније, Грчке, Турске и Црне Горе, које су јој објавиле рат.
Дојучерашње чланице Балканског савеза нашле су се на супротним странама фронта, што је резултирало територијалним комадањем Бугарске: Румунији је припао део Добруџе, Турска је повратила Једрене, а Грчка је заузела Солун и околину. Мир је закључен потписивањем споразума у Букурешту 1913. године.
Фото: Википедија
Неодговорна политика Бугарске довела је до губитка већине територија освојених у Првом балканском рату, што је активирало осветнички нагон за који се чекала прва погодна прилика. Она се указала две године касније, уласком ове земље у Први светски рат на страни Централних сила.
Албанска побуна и друго пензионисање
По завршетку Другог балканског рата, Мишић је поново пензионисан. Повод за овај чин била је масовна побуна и упад албанских качака на територију западне Македоније и Метохије у јесен 1913. године. Овај догађај је у домаћој историографији познат и под називом Охридско-дебарски устанак.
Приликом напада Албанци су имали помоћ Аустроугарске која их је обучавала и наоружавала, као и локалног македонског становништва, лојалног Бугарској (тзв. бугараши).
Процењује се да је положаје војске и жандармерије напало око 10.000 побуњеника обучаваних на територији Албаније. Српска војска је након мобилисања три дивизије разбила албанску побуну, но цена "гашења пожара" на запаљивим територијама износила је 1.000 погинулих и 2.500 рањених војника.
Фото: Википедија
За ове губитке и безбедносне пропусте требало је пронаћи кривца. Министар војни, генерал Милош Божанић видео га је у генералу Мишићу. На његов предлог, Мишић је пензионисан 12. септембра 1913. под образложењем да је његов план обезбеђења српско-албанске границе довео до пропуста и побуне.
Чињеница је да Жућа није организовао распоред војске на граници. О томе су одлучивали војвода Путник, министар Божанић и министар финансија Лазар Пачу који се противио ангажовању већих снага на том потезу, јер није било довољно новца за издржавање војске у граничном појасу.
Вест о пензионисању изазвала је пометњу у политичким и новинским круговима. "Случај Мишић" био је предмет писања готово свих листова у земљи. Посебно упечатљиво било је писање "Пијемонта" од 20. септембра 1913.
- Мучки, без обавештења јавности, као плод партијске ћудљивости, и као жртва министарског савета, одсечен од војничког стабла и безочно стављен у пензију ђенерал Живојин Мишић - наводи се у чланку.
Разочаран развојем ситуације, Мишић се преселио из Београда у Прокупље, верујући да је његова војничка каријера дефинитивно окончана.
Ипак, точак историје оголио је бесмисленост свих неправди према Мишићу. Испоставило се да ће славни војсковођа само годину дана касније свом народу и земљи бити потребнији него икад...
(Наставиће се)
Претходне текстове из серијала о војводи Живојину Мишићу можете прочитати ОВДЕ
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
