Недавно је обележено 166 година од рођења славног српског војводе Живојина Мишића, прекаљеног команданта из ослободилачких ратова с краја 19. и почетка 20. века, са посебним акцентом на Први светски рат.
У претходном тексту писали смо о почетку његове војне каријере, судбоносном сусрету у Аранђеловцу, краху на Сливници и још неким детаљима.
Након посртаја наше војске у српско-турском рату 1885. почиње Мишићев нагли успон на официрској лествици. Фебруара 1887. године положио је капетански испит, а наредног месеца унапређен је у чин капетана II класе.
Исте године упућен је у школу гађања аустријске војске у Бруку на Лајти. Током боравка на истоку Аустрије, Мишић се показао као одличан стрелац на једном турниру.
Фото: Википедија
Иако је победио аустријског колегу, резултат је намештен у корист домаћина, коме је као награда следовао златни сат.
Прочитајте још
СУСРЕТ СА ВЕЛИКОМ ТРОЈКОМ И ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ
По повратку са школовања, Мишић је примљен на двогодишњу припрему за генералштабну струку у Главном генералштабу. Те 1888. године судбина је спојила Жућу и тројицу официра који ће кроз четврт века постати окосница српске Врховне команде у Великом рату - Радомира Путника, Степу Степановића и Петра Бојовића.
Степановић и Бојовић су се налазили на другој години припреме, док је Путник испитивао приправнике. Мишић је три године касније унапређен у чин капетана I класе, 1893. у мајора.
Његов таленат и убрзано напредовање нису могли да прођу неопажено код (тада) пуковника Радомира Путника. Тако је Мишић постављен за ађутанта краља Александра Обреновића уз четворицу официра.
Фото: Википедија
Пратећи краља, присуствовао је обнови модерних Олимпијских игара 1896. у Атини. Српска делегација је истовремено посетила и манастир Хиландар.
ЉУБОМОРА КОЛЕГА И ПЕНЗИОНИСАЊЕ "ОБРЕНОВИЋЕВЦА"
Перспективном официру су по повратку у домовину пришивене еполете потпуковника, а на захтев краља Милана Обреновића предавао је стратегију на Војној академији у периоду од 1898. до 1902. године.
Његови свкаодневни каријерни искораци производили су љубомору код појединих официра. Тако се након унапређења у чин потпуковника 1901. године нашао на удару генерала Михаила Срећковића који га је сматрао "краљевим љубимцем".
Срећковић је без икаквог основа оптужио Мишића да је згужвао и пљунуо депешу о проглашењу престолонаследника Александра за краља. Војни суд је пресудио у Живојинову корист, а генерал је убрзо пензионисан.
Мишићева узлазна путања успорена је мајским превратом 1903. године, у којем су убијени краљ Александар Обреновић и његова супруга краљица Драга Машин.
Фото: Википедија
Убрзо је дошло до коренитих промена у политичком и војном апарату Краљевине Србије. Нови суверен Петар Карађорђевић вратио је Радомира Путника из пензије и именовао га за начелника Генералштаба. Том приликом Путник је нагласио да је услов за прихватање дужности довођење пуковника Мишића за његовог помоћника.
Ипак, на том положају будући војвода се кратко задржао. Пензионисан је већ 1904. јер је у завереничким круговима доживљаван као "обреновићевац". Жигосање је довело до тога да га дојучерашње колеге и ученици са Војне академије избегавају.
Вративши се у родни Струганик, пензионисани официр је тражио начина да се извуче из материјалног ћорсокака. Листајући списе са предавања, написао је књигу "Стратегија", која је продата у 1.250 примерака.
Заједно са групом пензионисаних официра отворио је штампарију, међутим због прокажености је и тај посао пропао.
Међутим, немирне године које су уследиле након промена на српском престолу, показале су да српски Генералштаб не може да функционише без мудре главе из Струганика...
(Наставиће се)
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
