Због улоге завршила у ЖИВОМ БЛАТУ - а било је узалуд

Једну од њих имала је и у остварењу "Сеобе" редитеља Саше Петровића из 1989. године. Била је реч о малој, али захтевној улози, а кроз какве је муке због ње морала да прође, Јелица је испричала за рубрику "Баксуз страна" часописа "Сабор" далеке 1994. године. Текст преносимо у целости:

У позамашној екипи филма "Сеобе" познатог редитеља Саше Петровића нашла се и моја маленкост. Улога не баш велика, али изузетно занимљива. Штавише, захтевала је чак и дублера, због неколико физички тешко изводљивих сцена. Срећом, брзо је пронађена девојка која је веома наликовала мени. Брижљиво су је припремали за најтежу сцену коју ћу касније описати.

Све остале "лакше" кадрове обављала сам ја. А међу њима се налазио и овакав: чопор сеоских пада јурца за мном по падинама Дунава у близини Рамске тврђаве, док ја покушавам да извучем живу главу. Али, то није све. Била је ту и сцена прекопавања гроба у којем лежи главна јунакиња филма Изабел Ипер, и то на температури од минус петнаест степени. Требало је украсти скупоцену хаљину коју је имала на себи, затим побећи у брдо, али трчећим кораком - око три стотине метара! И све то у сусрет ветру који ту увек бесомучно завија. Да би сцена била што упечатљивија, постављен је још и вентилатор огромних димензија који је дувао у мом правцу. Било ми је потребно прилично снаге да чврстом останем на земљи.

Фото: репринт ТВ Новости

Једино ме је тешило сазнање што је чак и звезда каква је Изабел Ипер морала да буде у ковчегу, јер код Саше Петровића нема фолирања. Све су то биле ноћне сцене. Онако промрзлу, тек у рану зору, око два сата после поноћи, одвозили су ме кући, да би по мене опет долазили следећег дана, већ око поднева.

И дошао је дан снимања најтеже сцене за коју је била ангажована дублерка. Са украденом хаљином од плиша, која је тежила пет килограма, требало је да упадне у јаму дубоку отприлике метар и по, иначе пуну муља, а затим да се из ње искобеља.

Седела сам мирно, заваљена у столицу и посматрала како тракторима довлаче земљу и пуне рупчагу. Замиљала сам мноштво глиста и буба како гамижу у тој земљи и беше ми жао девојке која уместо мене треба да скочи у такав ужас.

Фото: Репринт Сабор

Најзад, припреме су завршене. Сцена се није могла понављати, јер смо имали само једну хаљину. Девојку оденуше у хаљину која је била предвиђена за пробу и она скочи. Потопила се цела. Уз велику муку и напор једва је успела да се извуче из провалије. А кад је изронила пред нама је стајало блатњаво чудовиште обрасло грањем и травуљином.

Одвезли су је да се пресвуче и осуши. Непрестано сам је пратила погледом, осећајући неизмерно сажаљење, али и неописиву радост што су ме "избацили" из тог кадра. Ова помисао ми је толико пријала да ни ветар више нисам осећала. Додуше, била сам добро ушушкана шаловима, капом и рукавицама. Изненада ме прену познати глас:

- Јелице, дођите. Имам сјајну идеју - био је то редитељ Саша Петровић. Збиља је имао идеју, и то какву!? - Најбоље ће бити да ово ипак ви урадите. Биће много уверљивије.

У почетку га нисам уопште разумела, као да је говорио кинески, а када сам коначно схватила шта жели - занемела сам. Но, редитељ је редитељ, а уговор је уговор. Није било врдања. Зачас ме обукоше у ону дугу плишану хаљину од пет килограма. Била сам спремна за стартовање.

Фото: репринт ТВ Новости

- Један, два, три - одбројавам у себи.

Трчим и бућ. Ужас! Осетих стравичан терет. Хаљина се моментално натопила, па је имала сигурно десет килограма. У носу, ушима и устима - само муљ. Почиње права борба за живот. Хаљина ме незадрживо одвлачи на дно. Зажелех да се ухватим за нешто, да се одупрем целом снагом испруженог тела, али са ужасом увиђам да не клизим само ја него и земља. Нокти грчевито зарањају у блатњаво тле које се труни, руке клизе. Осећам неодољиву жељу да зовем у помоћ, али кога? Напрежем се да чујем било какав шум, било чији глас. Али, нема ничега.

Настављам да се батргам по блату, панично покушавајући да се докопам обале. Ништа горе до тада нисам доживела. Ни у најгорем сну нисам могла наслутити такву страхоту. Али, све за уметност - ако треба и живот.

Сцена се прилично одужила. Изгледала ми је као вечност. У глави ми је само једна мисао - како да се извучем из ове језиве јаме. На камеру уопште не мислим. Коначно - избављење. Ни сама не знам како, али успела сам да се дочепам обале.

Зачу се глас редитеља: "Стоп, стоп" и аплауз целе екипе. Здушно су поздравили мој труд. Хвала им.

Прошло је време, муке се заборавиле, а једног дана редитељ ме позва на синхронизацију.

- Како је испала она сцена - распитујем се.

- Испала је одлично, али морала је да испадне из филма. Оштећен је материјал у лабораторији. C'est la vie!

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 21. фебруара 1994. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".