Једно од основних обележја историје су датуми и године. Међутим, када се "учитељица живота" поигра са датумима, пажња на догађајима и личностима постаје већа.
Тако је и у случају грчко-турских односа и њиховог спора око Кипра. Грчка и Турска постале су чланице НАТО пакта на данашњи дан, 20. септембра 1951. године. Да симболика буде упечатљивија, на исти дан девет година касније, чланица Уједињених нација постао је Кипар, будући камен спотицања у односима Атине и Анкаре.
У овој медитеранској земљи већину становништва чинили су кипарски Грци (око 77%) спрам кипарских Турака (18%), друге по величини етничке групе. У деценији у којој је стечена независност, дошло је до пораста међуетничких тензија између Грка и Турака, услед Уставне кризе.
Хеленски корпус био је у политичком смислу подељен на две струје. Једну је представљао Макариос III, архиепископ Кипарске православне цркве и први председник републике Кипар.
Фото: Википедија
Иако етнички Грк по рођењу, он је заступао индепендистички став према Грчкој, која је од 60-их година настојала да утиче на политику Кипра.
Прочитајте још
Другу струју представљао је пензионисани генерал Јоргос Гривас, који се залагао за уједињење са Грчком. Као питомац Војне академије у Грчкој, имао је подршку Атине.
Фото: Википедија
Генерал Гривас формирао је паравојну формацију EOKA-B, десничарски оријентисану. С обзиром на то да је Макариос одолевао утицају Атине, Гривас је служио као њена продужена рука у "припитомљавању" непослушног кипарског лидера.
Гривас је радио на припреми државног удара, из којег је требало да проистекне уједињење са матицом. Међутим, он је изненада преминуо крајем јануара 1974. године.
Његова смрт није омела кипарске десничаре. Они су уз помоћ грчке војне хунте (на власти од 1967. године) и фракција Кипарске националне гарде извршили државни удар, који су Уједињене нације сматрале нелегитимним. Макариос се склонио у Лондон, а на његово место постављен је Никос Сампсон, који је прогласио Хеленску Републику Кипар.
ИНВАЗИЈА ПРЕД ВРАТИМА
Анкара је пажљиво пратила политичке и друштвене потресе на овом медитеранском острву, забринута за судбину својих сународника услед "хеленизације" Кипра.
Незадовољна развојем ситуације, Турска је захтевала повлачење Сампсона са власти и немешање Грчке у унутрашња питања Кипра. Грчка је одбила, што је њен сусед искористио као повод за инвазију 20. јула '74. У сукоб се умешала и Грчка, одакле су пристизали командоси и добровољци.
У борбама које су трајале скоро месец дана, Турска је окупирала северни део Кипра (око 36% територије), где су локални Турци 1983. основали самопроглашену Републику Северни Кипар, коју је признала само Турска.
Резултат инвазије било је 200.000 протераних Грка са северног дела и 50.000 Турака са јужног дела земље. Поред демографских померања, забележени су и бројни ратни злочини са обе стране, као и скрнављење кипарске културне баштине.
У сукобима је погинуло између 1.500 и 3.000 Турака и 4.500-6.000 Грка (урачунати и војни и цивилни губици), а преко 2.000 лица се воде као нестала.
Инвазија је коштала војну хунту у Грчкој која је убрзо збачена са власти. Такође, коштала је живота и америчког амбасадора на Кипру, Роџера Дејвиса. Он је убијен снајперским хицем током демонстрација испред амбасаде САД у Никозији, које су организовали револтирани Грци, незадовољни америчком уздржаношћу према инвазији.
ЗЕЛЕНА ЛИНИЈА КАО РАМПА СУКОБУ
Савет безбедности УН оспорио је легитимитет турске војне акције и осудио је Резолуцијом 367. Међународна заједница подржала је територијални интегритет Кипра у складу са условима независности из 1960. године.
Убрзо је успостављена мировна мисија УН на Кипру, баш као и "Зелена линија" којом је Кипар подељен на северни и јужни део. Та линија и данас пролази кроз центар Никозије, чинећи је једином подељеном европском престоницом.
Фото: Википедија
Располућеност медитеранске земље није била препрека за њен пријем у Европску унију 2004. године. Иако спрам себе имају регионалну силу са вишеструко јачим војним и политичким апаратом, кипарски Грци и даље инсистирају на решењу спора у оквиру УН-а.
Упркос бројним дипломатским напорима, кипарско питање и даље је отворено, што подрива односе међу двема чланицама НАТО-а. Турске снаге су још увек присутне на северном делу земље, што је скоро 40 година чини подељеном, жуљајући истовремено и Атину и Анкару.
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
