Интернет насиље постоји дуги низ година, а проблеми које такав вид насиља доноси никако не постају мање страшни. Већ смо много пута чули за фаталне исходе сајбер насиља, а ево како да је једна девојка успела да се избори са проблемом сајбер насиља.
- Узимам лист из средине велике свеске у намери да напишем опроштајну поруку. Не могу више, исцрпљена сам и уморна. Не знам шта даље да радим и како да се борим, ово предуго траје! Плачем! Не желим то да урадим, али не могу више. Заиста не могу! Окрећем се око себе, посматрам своју собу, урамљене слике на којима се смејем, као да то нисам ја. Поново прелазим све у глави… Не могу даље. Боли ме што остављам оне који ме воле, али који су немоћни да ми помогну. Плачем због њих, не због себе. Одједном звони телефон, зову с посла. Заменили су ми смену изненада, и требало би хитно да кренем на један састанак и заменим колегу. Бришем сузе. Завршићу све кад се вратим - овим речима за „Блиц“ прошле године је започела тридесетчетворогодишњакиња из Београда, која је пре неколико година била жртва Интернет насиља због чега је, како каже, намеравала и себи да одузме живот.
- Није битан повод, некоме сам постала трн у оку. И ништа не би било проблематично нити би мене толико повредило, да је то што су ти људи говорили истина. Сада сам много зрелија и посматрам из друге перспективе, али тада, то је било страшно. Наравно, било је ту још попратних проблема и разочарања, али ово је било окидач. Када вам неко узме приватну фотографију, па испод те крене да пише о вама све најгоре, нетачно, неистинито, из дана у дан, у континуитету… Шта да радите? У реду је пријава, у реду је поступак, али кад гадости и лажи оду у етар, пожелите само да нестанете, јер не можете непрекидно објашњавати „лажу, лажу, лажу…“- рекла је жена.
Фото: Профимедиа
Према њеним речима, сајбер насиље трпела је због реваншизма и освете, а своју причу изнела је јавно да би скренула пажњу на то да се мора стати на пут сајбер насиљу, а посебно ју је вест о смрти јутјуберке Кристине Кике Ђукић, вратила у ружну прошлост са којом је морала да се избори.
Прочитајте још
- Много ми је жао девојке. Не знам шта је тачно узрок смрти, али Интернет насиље је нешто страшно, коме год се оно догађало - испричала је.
Она је месецима трпела како је вређа једна мања групација људи која је оркестрирано кренула „у напад“ на њу. У почетку је ћутала и трпела, а онда када су јој се једног дана укочили мишићи врата, рамена и лица, одлучила је да помоћ потражи од породице и блиских пријатеља, али и да покрене правни поступак.
- То је ишло из дана у дан. Све је било јавно. Људи су почели да се питају шта је истина а шта није. Једино они који су ми блиски знали су да ништа од тих гнусних лажи није истина. По цео дан сам се само правдала и објашњавала како није тачно, негирала… Нисам могла да једем, да спавам, да обављам посао ваљано, плакала сам по цео дан. Смршала сам, мишићи су ми се од стреса укочили. Била сам сенка. Од некад веселе девојке постала сам леш који хода. Болело ме је то што су говорили лажи о мени, а у животу сам се много намучила да постигнем и изградим нешто. Али, свако полази од себе. Верује да на све шта су они спремни да су и други људи спремни. У једном моменту, нисам могла више да издржим тај притисак па сам помишљала да себи одузмем живот - открила је своју борбу.
У таквим моментима најважније је бити окружен блиским људима који ће бити подршка, наравно, боље је имати и подршку психолога.
Фото: Јутјуб принтскрин/Кика
- Ко би се сетио психолога када ти се живот распада? Када по цео дан одговараш и правдаш се. Када те људи који то читају а познају те, обасипају питањима, шта је од тога истина што се пише на друштвеним мрежама. Када не знаш како да зауставиш све то… Не једеш, не спаваш, под седативима си јер су ти мишићи укочени од стреса. На посао сам одлазила буквално пузећи, јер морала сам да радим, јер ако сама не зарадим, неће нико уместо мене. Имала сам помоћ колега и вечно сам захвална свима, али…. Једног дана, једног дана је „прекипело“, села сам и узела да напишем опроштајно писмо, била сам одлучна јер ово лудило неће стати. То је афекат, само падне мрак и желиш да нестанеш.
У моменту док се спремала да напише опроштајно писмо, и можда оде на пут без повратка, зазвонио је телефон и посао ју је одвео на другу страну.
- На том састанку, били су и неки од њих. Било је мучно гледати их. Желела сам да побегнем, али посао је посао, и морала сам бити присутна. Тамо сам се сусрела са једном особом која ми је и помогла и скренула ми пажњу, јер у супротном онесвестила бих се. Када сам дошла кући, требало је најпре завршити с послом, урадити неку анализу са тог састанка, а онда да се вратим ономе што сам започела. Међутим, након неколико сати рада, била сам превише уморна, да сам и заборавила шта сам намеравала раније тог дана. Легла сам да спавам - прича она.
- Сутрадан, сунце се пробијало кроз ролетне, требало је устати и спремити се за посао. Погледала сам празан папир и уместо опроштајне поруке, направила сам план за тај дан. После тога, мало по мало, борила сам се и изборила с тим. Али, да је било тешко, јесте. Најважније у тим моментима је подршка породице, пријатеља, колега, партнера или било кога другог. Мотивација за напред много значи, и да сам тада завршила започето, данас ме се нико не би ни сећао. А живот, живот је један и морамо се борити и тражити подршку од свих, а треба бити свестан да се некада и чуда дешавају. Свакога дана понављам свима који су ми помогли тада, колико сам им захвална, и још једном апелујем да људи траже помоћ, да куцају на сва врата, и да нико и ништа није вредно таквог чина - поручује девојка која се изборила са Интернет насиљем.
(Блиц жена)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
