Овај песник, патриота и дипломата оставио је дубог траг на овим нашим бурним просторима. Пре Јована Дучића, још један његов земљак и презимењак задужио је српски народ знаменитим делима.
Нићифор Дучић живео је у бурна и тешка времена по српску историју, у време тешких тренутака за опстанак и национално ослобођење и поробљених српских крајева.
У тим процесима Дучићево свестрано залагање дало је немерљив допринос српској историји. Био је активни учесник ратова, добровољац, командант, а са друге стране реномирани историчар и ерудита свог времена. Био је академик, председник Српског ученог друштва, црквено лице, архимандрит Српске православне цркве, а уједно и добротвор Српске краљевске академије.
"Пупољак" изникао из херцеговачког камена
У Лугу на обали највеће европске реке понорнице Требишњице, у кршној Херцеговини, у породици српских сељака рођен је 1832. године Нићифор. Његово световно име није остало упамћено. Иако је био велики писац, водећи се вероватно монашком смерношћу, није оставио пуно података о својој раној младости и пореклу. Самим тим, ни о свом крштеном имену није оставио спомен. У историографији и историјском памћењу био је и остао само Архимандрит Нићифор Дучић.
У родној Херцеговини тога доба, световних школа није био. Манастири су још увек били једина стецишта знања. Међу њима, посебно се истицао Манастир Дужи. Манастир је тих деценија зрачио јаком образовном и духовном мисијом широм Херцеговине.
Прочитајте још
Многи знаменити људи са тог поднебља научили су прва слова и образовали се управо под манастирским сводовима, а Нићифор је по сопственој жељи у овом манастиру монашку одежду обукао већ у седамнаестој години. Ту је млади Дучић, за кога савременици кажу да је био "необуздане и бујне природе" стекао основно образовање, али и креирао пут својих животних планова који су били везани за ослобођење и еманципацију српског народа од Османског царства и Турака.
Фото: Википедија
Сарајевски митрополит Георгије Николајевић преознао је интелектуални потенцијал овог младог Херцеговца и препоручио га је у Београд, на Семинарију и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије у Великој школи.
Као стипендиста Српске владе наставља школовање у Семинарију београдском. Жељан знања и нових искустава паралелно слуша Ђуру Даничића на Великој школи. После двогодишњег школовања враћа се у херцеговачки манастир. Ту је 1857. године основао школу за ђаке из требињског краја, заједно са Серафимом Перовићем, тадашњим митрополитом херцеговачким. У долини Неретве, у манастиру Житомислићи отвора духовну школу за свештенике, чији је био управитељ.
Тиранија владајућих турских структура толико је узела маха да је обичан народ почео да се диже на отпор. Спорадичне борбе са Турцима створиле су устанички покрет, тако да се 1861. године Нићифор уз мантију дохватио први пут и оружја. Већ при првим борбеним искуствима Нићифор се препоручио као командант једног српског устаничког одреда у источној Херцеговини. Као храбар, али и учен човек брзо се зближио са вођом устаника, војводом Луком Вукаловићем. Турци су успели да савладају устанике, па је Дучић заједно са вођама устанка био принуђен да се евакуише на Цетиње, које је тих година било стециште избеглих српских бораца из разних крајева.
Упоран у настојању да омогући што већем броју ђака приступ знању, отвара десет основних школа у Црној Гори, а 1864. године и Цетињску Богословију. Добија звање архимандрита.
"Везиста" између Београда и Цетиња
На плану националног ослобођења и уједињења, Дучић се активно залагао за сарадњу и зближавање Србије и Црне Горе. Био је иницијатор потписивања Уговора о сарадњи и уједињењу српског народа из 1866. године, који су потписали кнежеви Србије и Црне Горе, Михаило и Никола. Тим уговором који због специфичних политичких догађаја није заживео, било је предвиђено персонално уједињење две кнежевине. Међутим, убиством кнеза Михаила, тај уговор и фактички је остао "мртво слово на папиру".
Ипак, власти у Београду цениле су његове напоре, па се Дучић убрзо на позив Илије Гарашанина, исте године вратио у Београд.
За разлику од осталих свештеномонаха, Нићифор се битно разликовао по томе што није живео у манастиру, већ је становао у кући на углу улице Браће Југовића и Француске, коју је сам изградио.
Иако је водио живот који није био потпуно саображен канонским правилима која су се тицала монаха, велике заслуге на националном и духовном пољу препоручиле су га на места председника Комисије за зидање цркава у Србији, председника Одбора за српске школе ван Србије, председника Одбора за Народну библиотеку и музеј.
Командант српских добровољаца
У зениту свог значаја и утицаја 1876. године учествовао је у српско-турским ратовима. Кнез Милан Обреновић поставио га је на место команданта свих добровољачких дивизија Ибарске војске. Био је на челу три хиљаде добровољаца, са којима се борио око Нове Вароши. Предводио је добровољце у првим редовима и том прликом био рањен.
За исказану храброст и изузетне заслуге, кнез Милан га је одликовао чином пуковника, али Нићифор одбија кнежево унапређење. Годину дана након тога, предводи добровољце устанике Јаворске армије. У овим биткама ослобођени су нишки, пиротски, врањски и топлички округ и припојени Кнежевини Србији.
Три године је био посланик Народне скупштине, а шест управник Народне библиотеке Србије.
Фото: Википедија
Иако у годинама, не престаје да трага за новим знањима. На париској Сорбони, 1886. прати предавања о књижевности, историји, географији и филозофији. У Паризу се дружи са студентима из Србије, где је основао Српску читаоницу. После године проведене у Паризу, путује јужном Француском, обилази Шпанију и посећује Лондон.
По повратку у Србију, младом владару Александру Обреновићу предавао је историје српске цркве. Бирали су га неколико пута за председника Српског ученог друштва, које се 1892. уједињује са Српском краљевском академијом.
Руководио је Жичком епархијом онда када се давало петсто година косовским јунацима. Краљ Србије Александар Обреновић тада је као први српски нововековни владар миропомазан у Жичи. Био је члан Српске краљевске академије. Године 1899. обележио је и 50 година свештеничке службе и 40 година књижевног рада.
Архимандрит Нићифор Дучић је преминуо у Београду 1990. године, а сахрањен је на Новом гробљу са свим академским, црквеним и војним почастима тог доба.
Историчар и реформатор
Готово све време живота Нићифор Дучић је писао и записивао, како своје тако и све што је овог умног, образованог човека занимало. А много тога га је занимало. Био је велики заговорник просветне реформе Вука Караџића, сакупљао је и објављивао народне приповетке, умотворине, као и речи из свог родног краја. Писао је историјска дела у којима је описивао личне доживљаје и догађаје – приче из прве руке. Између осталог, штампао је и народне приповетке, загонетке, поскочице и умотворине из Источне Херцеговине.
Једном приликом Нићифора је, јер није имао "длаке на језику", у писму "укорио" фрушкогорски архимандрит Иларион Руварац, на шта му је Дучић одговорио - Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје уверење, које браним, док се не уверим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увијек остао светла образа и чврста карактера. А највише ме теши то: што никад никоме нисам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима... Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско.
Фото: Википедија
- Нијесам никоме ништа дужан; а ко мени дугује, опраштам.
Уз тестамент којим је све своје богатство поконио Српској академији наука, дао је и упуство за оснивање фонда архимандрита Нићифора Дучића. Уз констатацију да ником не дугује, а да дужницима опрашта, Дучић даје упуство како ће се користити средства задужбина при Српској краљевској академији, (данас Српска академија наука и уметности): Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића.
- Моја је жеља да Академија из Фонда награђује расправе или монографије или цијело дело из српске историје, политичке, војничке и црквене; а може из српске филологије, географије и етнографије уопће. Академија ће одредити и темате за награду, који не смеју никада бити политичке садржине... С времену кад се умножи мој фонд Академија је власна одређивати један део интереса и на друге културне потребе у Српству.
Нићифорова Задужбина почела је са радом 1901. године са имовином од приближно 21.500 динара у злату.
Тестаментом задужио многе
Богату библиотеку оставља Богословији у Београду. Сва црквена одличја, војне медаље, добијене у ратовима, оружје и "једно златно перо у кутији, спомен од др Валтазара Богишића за грађу из Херцеговине коју сам му давао за његове правне радове" оставља Народном Музеју у Београду.
Не заборавља ни цркву, тако иконе завештава цркви Св. Саве на Савинцу, 500 динара у злату оставља манастиру Дужи, у ком се замонашио.
Као што је то чинио целог свог живота, ширио пимсеност и културу, Нићифор тестаментом завештава средства српском певачком друштву Гусле у Мостару, певачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском певачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици, као и осталим манастирима и црквама у Србији и Црној Гори и удружењима за незбринуту децу.
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
